Амери

Нисам знао да и Французи производе аутомобиле, одговорио ми је амерички колега. Ту је био крај нашег разговора, јер сам остао без речи.

У Хјустону сам био 15 дана , али сам у Ираку провео много више времена радећи са Америма у истој фирми. Не може се рећи о њима “ето, такви су и тачка”. Исто као кад бисмо рекли: ето такви су Европљани, поготову сада, „проширени“. Највише сам имао контакта са Тексашанима али сам упознао и неке из Вашингтона. Њихове речи су Вашингтон је Немачка , Хјустон (Тексас) је “red neck”.

Тексашанин за њих је земљак, колико и Бугарин Финцу. Расна, класна и свака друга друштвена подела је сасвим нормална и општеприхватљива ствар. Нама, чини ми се, још увек није.

Тешко је направити поређење са нама. Ето, на пример, у Хјустону градски аутобус на разгласу даје обавештења двојезично: на шпанском и на енглеском. И није само аутобус у питању, а нико им то није наредио или захтевао од њих. Они су само практични до крајњих граница. Не знам да ли ће икада Мексиканци затражити део Америке али знам да ће Амери решити то питање тако што се питање неће ни појавити у јавности.

Ево, излазим из тог двојезичког аутобуса и идем до, рецимо, пољопривредног стручњака. Он је за нас, “широкообразоване”, предмет исмејавања зато што је чуо за “Рат и мир” али није сигуран да ли то беше неки Достојевски или Чајковски а за Толстоја можда и није чуо. У свом дворишту има неколико аутомобила а не зна где се отвара поклопац мотора. Е он и није пољопривредни стручњак, то код њих и нема, мој брат је то: инжињер – агроном за сточарство. За сву познату стоку. Мој брат веома добро зна где се отвара поклопац мотора.

Овај Амер је рецимо, “стручњак (доктор) за зрно пшенице” и ради само на том зрну. Како се то зрно пшенице развија и какав принос даје дознаје од “стручњака за сетву”, “стручњака за жетву” итд. Веома добро знам како се осећа кад нама продаје то зрно, јер памтим и још се прича како смо ми продавали знање (конструкције и неке друге мање популарне ствари) некима. Сада продајемо душу и тело.

На Амере се треба угледати када је мобилност у питању. Њима није никакав проблем да се са породицом у комплету преселе неколико стотина или хиљада километара, ако тамо негде нађу бољи посао. Ово важи само унутар САД, јер не виде разлог да имигрирају или да науче страни језик. Нисам чуо да затим тугују за “старим крајем”. Наш се човек одваја од родног краја као регрут од девојке.

Диве нам се знању страног језика а убеђен сам да нам се диве и за многе друге ствари. Једна од предрасуда јесте и : ”кад се Балканцу замериш, опроптаја нема више”. То је додуше често истина. Проблем је у томе што речи као : “опрости”, ”хвала”, ”ценим ја то” Амери деле сваки секунд. Знаци, учиним му услугу као знак добре воље, он мени одговори “хвала, ценим ја то” и одмах притисне “рисет” или “дилит” дугме у себи а ја наивно очекујем да кад мени затреба услуга.... Он сматра да је платио за моју услугу тиме што је рекао “хвала, ценим ја то” а ја сматрам да не мораш ништа да одговориш али ако ја теби чиним требало би и ти мени. Исти је случај кад се огреши о тебе: “извини” па “рисет” или “дилит” и сутра иста прича. После ја испадам злопамтило јер нећу да дозволим да ме превари, бар не на исти фазон…

“Шта су идеали неког друштва најбоље се сазнаје из реклама”. Амер средње класе пати од пропаганде, исто као и ми. Типична реклама, која је намењена да подстиче потрошњу, гласи: мораш имати неколико аута од по 5000 кубика, кућу са десет соба, четири купатила, два летњиковца са роштиљем и све то на великом имању. Стан не долази у обзир макар био и стособан. Даље пропаганда каже: то ћеш постићи кредитом који ћеш вратити ако будеш радио допунске сате и допунски посао. Ако и то није доста, узећеш још један кредит да би вратио онај први…и тако унедоглед.

Где смо ми ту? И наши аутори пропаганде користе исту школу, сваки дан је: тек што нисмо ушли у ЕУ. Амер тек што није отплатио све оно, нама тек што нису укинули визни режим. Такође, видим да и ми нисмо оперисани од кредита само што нама кредити служе за годишњи одмор.

По мојим прорачунима, кад би четворочлана породица средње класе живела у - рецимо, трособном стану у Америци и кад би имали два аута средње класе, уштедели би пола плате. Неке сам цене у “Волмарту” чак и фотографисао да би кући показао да је то нешто два-три пута јефтиније него код нас. Нећу ни да причам о цени енергената и аутомобила. Изласци, рецимо отићи и видети “Хјустонске ракете” уживо, коштају 2% америчке радничке плате за ону најјефтинију карту негде горе на галеријама. Нормално, ми смо се затим пребацили у оне ниже редове на боља места.... Забава тог ранга код нас би коштала бар 10% наше плате.

За њих су држављанство и националност иста ствар, иако је у разним формуларима посебно питање “земља одакле је пасош” и “националност”. Ја њих разумем, ал они мене - мало теже.
А ево и сличности са нама: галаме кад се распричају, воле роштиљ али на њега баце парче говедине велико и дебело као прасе…воле и поседују оружје а калашњиков поштују више него ми. Заправо за ово последње и нисам сигуран да је нека сличност са нама...

Што не одем тамо заувек , кад је све тако лепо и демократски?

Можда Америци нисам преко потребан, или се не питам само ја него и породица. Можда сам жртва наше пропаганде или сам типични припадник средње балканске класе па знам само да свима кажем шта мислим и како треба.

А можда се бојим самоће.