Зле су ствари почињене у наше име

Специјално за „Политику” 
Вашингтон – У америчком часопису „The New York Review of Books” Чарлс Симић, угледан амерички писац српског порекла, у тексту под називом „Стручњаци окрутности” недавно је представио три „свеже” објављене књиге о злочинима који су почињени у протеклих неколико деценија на територији бивше Југославије: Војчеха Тохмана „Слично једењу камења: Преживљавање прошлости у Босни” (Wojciech Tochman „Like Eating a Stone: Surviving the Past in Bosnia”), Карле дел Понте „Госпођа тужитељка. Суочавања с најтежим ратним злочинима и културом некажњивости” (иначе, објављене на српском у издању „Профил књиге” и распродате) и Тима Џуде „Косово: Шта свако треба да зна”.

Није случајност што о овим књигама пише баш Симић: он редовно прати догађаје из региона са којег је потекао и чије кључне историјске догађаје   бескомпромисно и непристрасно коментарише за америчке културне часописе. И у поезији коју пише Симић је политички опредељен за једну једину ствар: доћи до истине, ма по коју цену. У његовој, скоро објављеној, књизи („That Little Something”) наћи ће се и песма о „онима који су задужени да почисте иза себе”, која почиње стиховима: Зле су ствари почињене у наше име. / Неко је орибао крв, / Док одвраћамо поглед / И спремамо ћелију за нови дан.

Ова песма садржи, заправо, све кључне тачке обимног текста у којем Симић приказује три књиге о злочинима у бившој Југославији: инерцију безбројних појединаца да се боре против зла, моћ неколицине појединаца да одлучују у име народа, порицање истине, заташкавање злочина, одсуство жеље за критичким преиспитивањем прошлости. Симић свој текст почиње сложеним феноменом непрекидног бешчашћа Повести: „Оно што уједињује многе земље у свету, и оне које уопште не хају за људска права и оне које изјављују да о томе брину, јесте њихова невољност да казне своје ратне злочинце.”Јер, како ће у својој књизи документовати главна тужитељка Хашког трибунала, Карла дел Понте – у истој мери су и људи са балканског простора, и они са највећих политичких позиција у свету, закопавали делиће истине, уз страшну веру да је нико, никад, неће ископати. Симић ће цитирати одломке у којима главна тужитељка наводи да су такви притисци долазили и од челних људи из Србије, Хрватске, Војске Косова, Уједињених нација (Кофија Анана), дужносника швајцарске владе, Џорџа Тенита– шефа ЦИА..., и истаћи да попут неколико сила из западне Европе и САД остају некажњене за своје злочине. Понтеова је била одлучна и упорна у раду, мада, каже Симић, не помиње које је и какве компромисе морала да прави.

Све три књиге су различите: репортаже пољског новинара најпре су објављене у пољским новинама, потом у књизи 2003, која је са пољског преведена на енглески 2008. Тохман је путовао кроз Босну и разговарао са бројним преживелим људима, посебно са женама чији су мужеви убијени, а велики део времена провео је и испитујући форензичарку Еву Клоновскикоја ће испричати приче какве не могу да се забораве, тренутке када је присиљавала себе да ради: „Кости су кости, само је разлика та што су кости деце мање и краће трају. Наишла сам на неке мале кости које сам очекивала да ћу наћи. И играчку одмах поред њих – играчку Супермена. Морала сам да је ставим у пластичну кесу. Држала сам је у руци, а отац детета је био изнад мене. Осетила сам да не могу више да се борим. Почела сам да плачем.”

Читајући књигу Тима Џуде (једног од водећих коментатора за балканска питања и аутора неколико књига о томе), Симић признаје да је са ужасом схватио да тек сада учи оно што га нису учили ни у школи нити код куће – колико су крвави били балкански ратови у прошлом веку, ратови у којима је Симићев деда учествовао, био одликован као херој, а о којима никад није причао: „Бог зна шта је деда видео и шта је радио у свим тим ратовањима против Турака и Албанаца, о којима никад није причао. Познавајући га као доброг човека, сматрао сам да су српско заповедништво и војска тих дана били племенитији него ови из скоријих времена, али после читања Џуде више нисам сигуран у то.”

Симић ће критиковати Џудину верзију кратке историје Косова као „немогућу”, коју и многи материјални докази са српске стране јасно оспоравају. И, опет ће истаћи оно вечно оспоравање истине са свих страна, јер „у историји где је толико много жртава и зликоваца са обе стране, ирелевантно је претварати се да неко може да окривљује само ону другу страну”.

Све три књиге Симић оцењује као драгоцене јер трагају за историјском истином о бившој Југославији и одбацују изговоре са свих страна. Јер, како Симић каже, редовно бива да ни Срби, ни Хрвати ни Косовари не желе да буду окривљени ни за шта, да радије говоре како кривица лежи негде другде. Зато Симић поступа онако би свако требало да поступи: да најпре преиспита своју прошлост и прошлост својих ближњих.