Где нема музике, броје се ноте

Амбасада Републике Кореје и Београдска филхармонија организатори су вечерашњег клавирског реситала који ће у сали Београдске филхармоније у 20 часова одржати млада пијанисткиња Јуџин Чои. Овај концерт један је у низу културних догађаја којима се обележава 20-годишњица успостављања дипломатских односа две земље, а публика ће бити у прилици да слуша дела Вердија, Листа и Моцарта.

Пијанисткиња Јуџин Чои образовала се у Кореји, САД и Немачкој. Ове године одржаће још један концерт у Београду, 5. новембра у Коларчевој задужбини, са виолинистом Јованом Колунџијом, а причу о својој каријери почела је говорећи о различитим животним срединама и разнородним музичким утицајима.

– Студирала сам у Бостону, а магистрирала у Франкфурту, код руско-америчког пијанисте Лева Наточенија. Иако је мој развој почео у Бостону, тада се пијанистички још нисам довољно „опскрбила” нити пронашла своју уметничку индивидуалност. Истраживала сам и дошла у Европу која ми је много више музички одговарала. Амерички стил ми је превише технички углачан, дотеран, бриљантне технике споља али празњикав изнутра, док сам у Европи наишла на дубљи и темељнији приступ. Са професором Наточенијем пронашла сам свој уметнички персоналитет. Али све ово не постиже се преко ноћи, већ кроз процес – каже Јуџин Чои.

Имајући у виду да уметнике бије глас да су веома сујетан свет, питамо пијанисткињу да ли има сујете и љубоморе међу музичарима током студија, било у односу професор–студент или студената међусобно.

– Не бих рекла баш љубоморе или сујете, али такмичарски дух јесте изражен. Дакле, позитивна конкуренција. Моје колеге су врсни уметници, и када слушамо једни друге на концертима – међусобно учимо. Можемо бити и подстрек једни другима. Тешко је рећи ко је бољи од кога, нарочито за време студија, али када достигнете одређени ниво више се не говори у категорији бољи-гори већ о различитости. Што се тиче професора и амбициозних студената, ту питање постаје деликатније. Наставник младима мора да улива подршку, али из искустава колега знам да је било професора који су завидели студентима на таленту. И то разумем јер смо сви жива бића. Али толико смо привилеговани што се бавимо музиком и треба да смо захвални јер можемо да са људима делимо такво задовољство, те у том контексту студентима треба само давати.

Да није сујетна, Чои нас је уверила одговором на следеће питање: да ли је некада погрешила током концерта...

– Људи смо, нисмо роботи. И све зависи од репертоара. Ако свирате кратко дело врло спорог темпа, ризик да погрешно одсвирате неку ноту много је мањи него ако свирате дуже дело са изузетно брзим пасажима са стотинама и стотинама нота које захтевају изванредну спремност и технику. Ризик од прављења грешке увек постоји, али у музици се не рачуна ко је направио више а ко мање грешака већ ко какву поруку шаље. Понекад ми се деси грешка, али пропустити једну или две ноте нема никакве везе са музиком. У историји постоји лепа прича када се Ханс фон Вилоу, познат као перфектан пијаниста, жалио да уколико он погреши једну ноту сви ће га нагрдити а ако Рубинштајн направи хрпу пропуста публика ће полудети од узбуђења. Тамо где нема музике и поруке броје се ноте. Ако убедите људе да то није важно, уживате у музици.

Пошто је приметна такорећи инвазија музичара и певача из Кореје, питамо је да ли је реч о некаквој националној музичкој стратегији као што је то случај у Венецуели.   

– Не бих рекла да је стратегија, али корејских музичара заиста има свуда. Кореја је позната по образовном систему и као деца смо скоро принуђени да свирамо неки инструмент. На томе углавном инсистирају мајке јер желе најбоље васпитање за децу. Својеврстан пијано-бум појавио се прво у Јапану а онда и у Кореји. Сећам се када сам почињала да свирам да је за децу која нису имала такву врсту интересовања ово искуство било фрустрирајуће. Сада имамо одличне концерте и знам да сам имала среће да стекнем добро образовање.

О будућим професионалним и животним циљевима каже:

– Оно што је вода за рибе за мене је музика. Она је мој живот и треба ми као ваздух. Убудуће бих волела да направим баланс између концертне каријере и професуре а то је велики тест јер време које сте имали само за себе тада делите са студентима. Желим да нагласим и да је велики проблем младих генерација, којој и сама припадам, третирање музичара као животиња за експерименте. Деца су подвргнута веома строгом тренингу, уче како да држе прсте, померају шаку, десет сати вежбају да случајно не направе грешку. А треба живети музику и разумети о чему се ради. Реч је о људским осећањима, ономе што ти чини живот лакшим, открива лепоту чак и ако си депресиван, опушта те. И зато млад човек треба да чита, посећује галерије, гледа филмове. Сви смо веома заузети, али то није добар изговор за обесмишљен живот. Учините могућим да велика уметност продре у ваш живот – поручује Јуџин Чои додајући да се на личном плану нада да ће основати породицу, и живети „срећно до краја живота”.