Gde nema muzike, broje se note

Ambasada Republike Koreje i Beogradska filharmonija organizatori su večerašnjeg klavirskog resitala koji će u sali Beogradske filharmonije u 20 časova održati mlada pijanistkinja Judžin Čoi. Ovaj koncert jedan je u nizu kulturnih događaja kojima se obeležava 20-godišnjica uspostavljanja diplomatskih odnosa dve zemlje, a publika će biti u prilici da sluša dela Verdija, Lista i Mocarta.

Pijanistkinja Judžin Čoi obrazovala se u Koreji, SAD i Nemačkoj. Ove godine održaće još jedan koncert u Beogradu, 5. novembra u Kolarčevoj zadužbini, sa violinistom Jovanom Kolundžijom, a priču o svojoj karijeri počela je govoreći o različitim životnim sredinama i raznorodnim muzičkim uticajima.

– Studirala sam u Bostonu, a magistrirala u Frankfurtu, kod rusko-američkog pijaniste Leva Natočenija. Iako je moj razvoj počeo u Bostonu, tada se pijanistički još nisam dovoljno „opskrbila” niti pronašla svoju umetničku individualnost. Istraživala sam i došla u Evropu koja mi je mnogo više muzički odgovarala. Američki stil mi je previše tehnički uglačan, doteran, briljantne tehnike spolja ali praznjikav iznutra, dok sam u Evropi naišla na dublji i temeljniji pristup. Sa profesorom Natočenijem pronašla sam svoj umetnički personalitet. Ali sve ovo ne postiže se preko noći, već kroz proces – kaže Judžin Čoi.

Imajući u vidu da umetnike bije glas da su veoma sujetan svet, pitamo pijanistkinju da li ima sujete i ljubomore među muzičarima tokom studija, bilo u odnosu profesor–student ili studenata međusobno.

– Ne bih rekla baš ljubomore ili sujete, ali takmičarski duh jeste izražen. Dakle, pozitivna konkurencija. Moje kolege su vrsni umetnici, i kada slušamo jedni druge na koncertima – međusobno učimo. Možemo biti i podstrek jedni drugima. Teško je reći ko je bolji od koga, naročito za vreme studija, ali kada dostignete određeni nivo više se ne govori u kategoriji bolji-gori već o različitosti. Što se tiče profesora i ambicioznih studenata, tu pitanje postaje delikatnije. Nastavnik mladima mora da uliva podršku, ali iz iskustava kolega znam da je bilo profesora koji su zavideli studentima na talentu. I to razumem jer smo svi živa bića. Ali toliko smo privilegovani što se bavimo muzikom i treba da smo zahvalni jer možemo da sa ljudima delimo takvo zadovoljstvo, te u tom kontekstu studentima treba samo davati.

Da nije sujetna, Čoi nas je uverila odgovorom na sledeće pitanje: da li je nekada pogrešila tokom koncerta...

– Ljudi smo, nismo roboti. I sve zavisi od repertoara. Ako svirate kratko delo vrlo sporog tempa, rizik da pogrešno odsvirate neku notu mnogo je manji nego ako svirate duže delo sa izuzetno brzim pasažima sa stotinama i stotinama nota koje zahtevaju izvanrednu spremnost i tehniku. Rizik od pravljenja greške uvek postoji, ali u muzici se ne računa ko je napravio više a ko manje grešaka već ko kakvu poruku šalje. Ponekad mi se desi greška, ali propustiti jednu ili dve note nema nikakve veze sa muzikom. U istoriji postoji lepa priča kada se Hans fon Vilou, poznat kao perfektan pijanista, žalio da ukoliko on pogreši jednu notu svi će ga nagrditi a ako Rubinštajn napravi hrpu propusta publika će poludeti od uzbuđenja. Tamo gde nema muzike i poruke broje se note. Ako ubedite ljude da to nije važno, uživate u muzici.

Pošto je primetna takoreći invazija muzičara i pevača iz Koreje, pitamo je da li je reč o nekakvoj nacionalnoj muzičkoj strategiji kao što je to slučaj u Venecueli.   

– Ne bih rekla da je strategija, ali korejskih muzičara zaista ima svuda. Koreja je poznata po obrazovnom sistemu i kao deca smo skoro prinuđeni da sviramo neki instrument. Na tome uglavnom insistiraju majke jer žele najbolje vaspitanje za decu. Svojevrstan pijano-bum pojavio se prvo u Japanu a onda i u Koreji. Sećam se kada sam počinjala da sviram da je za decu koja nisu imala takvu vrstu interesovanja ovo iskustvo bilo frustrirajuće. Sada imamo odlične koncerte i znam da sam imala sreće da steknem dobro obrazovanje.

O budućim profesionalnim i životnim ciljevima kaže:

– Ono što je voda za ribe za mene je muzika. Ona je moj život i treba mi kao vazduh. Ubuduće bih volela da napravim balans između koncertne karijere i profesure a to je veliki test jer vreme koje ste imali samo za sebe tada delite sa studentima. Želim da naglasim i da je veliki problem mladih generacija, kojoj i sama pripadam, tretiranje muzičara kao životinja za eksperimente. Deca su podvrgnuta veoma strogom treningu, uče kako da drže prste, pomeraju šaku, deset sati vežbaju da slučajno ne naprave grešku. A treba živeti muziku i razumeti o čemu se radi. Reč je o ljudskim osećanjima, onome što ti čini život lakšim, otkriva lepotu čak i ako si depresivan, opušta te. I zato mlad čovek treba da čita, posećuje galerije, gleda filmove. Svi smo veoma zauzeti, ali to nije dobar izgovor za obesmišljen život. Učinite mogućim da velika umetnost prodre u vaš život – poručuje Judžin Čoi dodajući da se na ličnom planu nada da će osnovati porodicu, i živeti „srećno do kraja života”.