Најважнија необавезујућа одлука

Међународни суд правде од свог оснивања (1945) није имао много предмета, бар не оних који доносе публицитет какав му је донео захтев Србије да оцени легалност сецесије Косова. Такође, ни у једном случају досад није тако много држава (35) одлучило да својим аргументима „за” и „против” утиче на мишљење петнаесторице уважених судија. Све у свему, у хашкој Палати мира, седишту највишег правног органа Уједињених нација, управо почиње разматрање једног од најсложенијег и по много чему и најважнијег случаја у историји ове институције.

Оволико интересовање за процес на први поглед је у нескладу са оним што треба да буде његов исход: необавезујуће „саветодавно мишљење”. Али, као и у много чему другом, ништа и у овом случају није онако како на први поглед изгледа.

Прва ствар која пада у очи јесте да ће МСП први пут оцењивати један акт сецесије. Друга је потврда да је проблем Косова и даље један од најактуелнијих глобалних проблема и да статус отцепљене покрајине Србије није коначно решен, упркос многим тврдњама да јесте.

Трећа је да овај појединачни случај несумњиво има опште домете и да је изузетно важан за међународно право и међународну правду, јер треба да реафирмише стари камен темељац светског поретка – или да постави нови, са свим последицама које из тога могу да произиђу (а неке су већ виђене).

Суд, затим, треба да арбитрира у сукобу два кључна принципа – забрањене једностране сецесије и дозвољеног права на самоопредељење, при чему ће у вагању  тога за који став су аргументи јачи у обзир бити узимани не само они правни, него и политички.

Најзад, и формално „необавезујуће” саветодавно мишљење и те како је утицајно и уважавано, јер треба имати у виду оно што се из неког разлога ређе помиње: да ће и оно бити донето по истим изворима права, истим принципима легалности и легитимности и истим правилима и процедурама као и све „обавезујуће” пресуде. Биће то, дакле, званични документ Међународног суда правде, који ће већ дан касније бити део његовог правног корпуса, део међународног поретка – и историје.

Улог је дакле изузетно висок – интереси такође – не само за Београд и Приштину, него и за све оне које су косовску независност признали и оне који нису. МСП може, на крају, да не каже јасно ко је у праву и тако отвори врата за вишесмислена тумачења, и да онда свака страна „пресуду” тумачи као своју победу и пораз оне друге.

Неспорно је, међутим, да се овим поводом сучељавају данас вероватно најкомпетентији ауторитети међународног права, па је већ и због тога сам процес подједнако важан, као и исход, који може да донесе почетак расплета – или новог заплета...