Политика као бизнис

Јавна предузећа и тајкуни финансирају странке, јер су држање новца у банкама, инвестиције и трговање акцијама на берзама ризични, нашалио се јуче један колега коментаришући најновије извештаје о аферама у вези са начином на који политичке партије у Србији прикупљају новац. Шала на страну, али суштина проблема вероватно и јесте у томе што политичка елита у протеклих осам година није успела да успостави систем у коме политичке везе не би имале пресудан значај у пословању компанија.

Реч је, заправо, о томе да је политика у Србији постала и нека врста бизниса у коме важну улогу играју људи који контролишу управе највећих и најбогатијих јавних предузећа. Подела тих предузећа је тачка на којој се редовно компликују и заоштравају преговори о склапању коалиција, што показује да их странке посматрају као део политичког плена. Кад једном обаве поделу, оне упадљиво избегавају да једна другој „улазе на територију”. Тако успостављена равнотежа је прилично деликатна, али углавном функционише до наредних избора.

Проблем непланирано доспева у жижу интересовања јавности углавном по избијању неке афере. А то се дешава, по правилу, онда када, силом прилика и због преке потребе да заштити себе, проговори неко из „унутрашњег круга”, као што се то управо догодило са бившим градоначелником Зрењанина Гораном Кнежевићем. То, опет, обично, значи да постоји и гомила других случајева о којима јавност није обавештена, јер нико није имао интерес или потребу да их обелодани.

Највеће приватне компаније, наравно, уклапају се у овакав систем, али су им увек на првом месту пословни интереси и профит. Њихови власници избегавају да опширније коментаришу тврдње да, у жељи да ојачају позицију, новац дају свим странкама за коjе верују да могу имати тежину на политичкој сцени и да у ближој или даљој будућности могу утицати на услове пословања. Зато их и нема на званичним списковима партијских донатора.

У јавном је интересу да медији инсистирају на захтеву да се сваки појединачни случај рашчисти до краја. Добро је и то што се, без устезања, пише и говори и о аферама повезаним са владајућим странкама. Али, да би дошло до суштинске промене, потребно је променити односе и правила игре, створити систем у коме политика неће бити најуноснији бизнис, ојачати институције које ће имати инструменте, моћ и подршку да контролишу токове новца.

Политичким партијама, а нарочито онима из владајућег блока, треба поверовати да су заиста спремне да прихвате правила игре каква би требало да важе у свим демократским земљама онда када предложе и донесу законе – који ће таква правила наметнути и створити услове за пуну контролу финансијских токова – и када институција државног ревизора и други механизми контроле почну да раде пуним капацитетом.