Politika kao biznis

Javna preduzeća i tajkuni finansiraju stranke, jer su držanje novca u bankama, investicije i trgovanje akcijama na berzama rizični, našalio se juče jedan kolega komentarišući najnovije izveštaje o aferama u vezi sa načinom na koji političke partije u Srbiji prikupljaju novac. Šala na stranu, ali suština problema verovatno i jeste u tome što politička elita u proteklih osam godina nije uspela da uspostavi sistem u kome političke veze ne bi imale presudan značaj u poslovanju kompanija.

Reč je, zapravo, o tome da je politika u Srbiji postala i neka vrsta biznisa u kome važnu ulogu igraju ljudi koji kontrolišu uprave najvećih i najbogatijih javnih preduzeća. Podela tih preduzeća je tačka na kojoj se redovno komplikuju i zaoštravaju pregovori o sklapanju koalicija, što pokazuje da ih stranke posmatraju kao deo političkog plena. Kad jednom obave podelu, one upadljivo izbegavaju da jedna drugoj „ulaze na teritoriju”. Tako uspostavljena ravnoteža je prilično delikatna, ali uglavnom funkcioniše do narednih izbora.

Problem neplanirano dospeva u žižu interesovanja javnosti uglavnom po izbijanju neke afere. A to se dešava, po pravilu, onda kada, silom prilika i zbog preke potrebe da zaštiti sebe, progovori neko iz „unutrašnjeg kruga”, kao što se to upravo dogodilo sa bivšim gradonačelnikom Zrenjanina Goranom Kneževićem. To, opet, obično, znači da postoji i gomila drugih slučajeva o kojima javnost nije obaveštena, jer niko nije imao interes ili potrebu da ih obelodani.

Najveće privatne kompanije, naravno, uklapaju se u ovakav sistem, ali su im uvek na prvom mestu poslovni interesi i profit. Njihovi vlasnici izbegavaju da opširnije komentarišu tvrdnje da, u želji da ojačaju poziciju, novac daju svim strankama za koje veruju da mogu imati težinu na političkoj sceni i da u bližoj ili daljoj budućnosti mogu uticati na uslove poslovanja. Zato ih i nema na zvaničnim spiskovima partijskih donatora.

U javnom je interesu da mediji insistiraju na zahtevu da se svaki pojedinačni slučaj raščisti do kraja. Dobro je i to što se, bez ustezanja, piše i govori i o aferama povezanim sa vladajućim strankama. Ali, da bi došlo do suštinske promene, potrebno je promeniti odnose i pravila igre, stvoriti sistem u kome politika neće biti najunosniji biznis, ojačati institucije koje će imati instrumente, moć i podršku da kontrolišu tokove novca.

Političkim partijama, a naročito onima iz vladajućeg bloka, treba poverovati da su zaista spremne da prihvate pravila igre kakva bi trebalo da važe u svim demokratskim zemljama onda kada predlože i donesu zakone – koji će takva pravila nametnuti i stvoriti uslove za punu kontrolu finansijskih tokova – i kada institucija državnog revizora i drugi mehanizmi kontrole počnu da rade punim kapacitetom.