Ароганција није решење

Недавно је градоначелник Београда, господин Драган Ђилас, поводом насилног расељавања Рома из Новог Београда, упутио позив „онима који знају“ да му предложе „решење проблема“. Верујем да градоначелник није имао у виду тзв. хумано пресељење етнички непожељних група, испробано на Балкану крајем прошлог века. Забрињава, међутим, његово неразумевање ситуације и ароганција коју је испољио у обраћању нашим суграђанима Ромима тим поводом.

Истраживањем могућности унапређења квалитета животних услова Рома бавим се скоро две деценије и на ту тему сам објавио две књиге и више стручних радова. Био сам активни учесник у раду више међународних скупова о тој теми. Моје колеге и ја у истраживању изведеном пре неколико година евидентирали смо 600 ромских насеља у Србији. Данас државни органи тај податак наводе као релевантан. При томе не помињу да је реч о насељима у којима скоро редовно у немогућим условима живи више од 15 ромских породица или више од стотину људских бића. Установили смо такође да у евидентираним насељима живи око 200.000 Рома и око 46.000 Рома принудно расељених са Косова. Како је број мањих насеља далеко већи, а и сви Роми не живе у ромским насељима, наша процена је да у Србији живи око 400.000 Рома. Званична статистика бележи свега 108.000, а неке ромске вође лицитирају са бројевима од 700.000 до милион грађана Србије – Рома.

Нажалост, градоначелнику не могу понудити решење. Рећи ћу јавно и без увијања – не знам решење које би задовољило његове високе политичке амбиције и ефикасно помогло нашим суграђанима Ромима. Србија је сиромашна и опљачкана земља, а Београд темељно девастиран град. Нису једино Роми сиромашни, њихова је сиротиња лако уочљива. Већина грађана Србије је сиромашна или на ивици сиромаштва, са перспективом да још више осиромаши и живи бедније. Међу голим, босим, гладним, људима без крова над главом, Роми нису једини, али су најбројнији. Без сталног запослења је преко 65 одсто Рома и преко 95 одсто Ромкиња. У државној и локалној управи их скоро нема. Ретки су и високошколовани. Ромску децу често уписују у специјалне школе, чак и ону која су натпросечно обдарена. Храни их родитељска торба и контејнер. Реч је, наравно, о огромној већини Рома.

Пред тим несрећним људима градоначелник Ђилас је „тренирао строгоћу“ изјавама да „Београд неће нико уцењивати“. Морао би градоначелник да зна да би Београд био најсрећнији град на свету ако би га само неколико ромских породица уцењивало. Нећу да нагађам да ли је уцењивање Београда резервисано за оне који у бесцење купују фабрике и друга предузећа, пословне зграде и хектаре земљишта у граду. Али, градоначелник је тражио несрећом опхрваним Ромима потврде о пребивалишту, као да су уљези, „сумњива лица“, а не страдалници. Морао би да зна да су многи Роми у административном смислу „неегзистентни грађани“ без иједног јединог документа да постоје. Морао би да зна да ти одрпани, полугладни људи више чине за чистоћу града него пола његове администрације и служби. Морао би да зна да би Роми, грађани Београда, морали двадесет четири сата дневно бар сто година да пљачкају Београд, да би га онако темељно опљачкали као неколико тајкуна за кратко време.

На крају, може се приметити да је градоначелниково понашање у овој ствари изазвало пораст његове политичке популарности и ауторитета међу многим грађанима Београда и околине. Изјаве у стилу „упашће нам у баште, почупати лук и парадајз“ само су конкретизација градоначелникове политике према Ромима. И то би требало да највише забрине сваког грађанина Београда који жели да (п)остане нормалан.

А Роми? Ни они нису без мана, али њих нико ништа не пита. Утешно је да ће преживети. Они су наши учитељи у „уметности преживљавања“, како у непосредној прошлости тако и у непосредној будућности. За почетак, пружимо им руку пријатељства и осмех при сусрету. Њима ће и то бити довољно. Стога молим градоначелника, опет за почетак, да на Ромима не „тренира строгоћу“.

Социолог