Радић: Хаг ми је уништио живот

Мирослав Радић, бивши официр ЈНА и једини Србин кога је Хашки суд ослободио одговорности, рекао је јуче пред Првим општинским судом у Београду да је током четири и по године, колико је провео у хашком притвору, „разорен не само физички и психички, већ и да му је нарушен породични живот”. Образлажући наводе тужбе коју је поднео против државе и којом од ње тражи накнаду штете од 50 милиона динара због неоснованог боравка у притвору, Радић је поновио да не жели да се обогати, него да установи да ли Србија, чији је држављанин, сматра да и њему припада оно „што припада свим људима света који су били у сличној ситуацији”.

– Свакодневно пијем лекове, који не побољшавају моје стање, већ само ублажавају бол у кичми, пијем антидепресиве, имам кошмаре и живим сам – рекао је Радић и детаљно објаснио зашто се две године пре добровољне предаје УБПОК-у скривао.

Радић је испричао да је током 2001. године, пошто је пензионисан по налогу тадашњег премијера Зорана Ђинђића, од људи у војним круговима у којима се кретао и пријатеља, добио информације да постоји опасност да ће га отети „стране обавештајне службе.

– По медијима су се тада шириле и нетачне информације да сам ухапшен и транспортован у затвор у Тузли, заједно са Милетом Мркшићем. Све то ме је натерало да се добровољно удаљим од породице, до доношења Закона о сарадњи с Хашким трибуналом, 2003. године – навео је Радић.

Када је, како је рекао, у медијима чуо да су „ухапшени одговорни за тај злочин”, решио је да се преда и оде у Хаг да докаже да су нетачни наводи оптужнице који су га теретили за убиство више од 260 хрватских цивила на „Овчари”.

После месец дана проведених у Централном затвору, Радић је депортован у Хаг где је, према његовим речима, провео 1.622 дана.

– Хаг је место где када дођете имате утисак да ћете се тешко вратити – рекао је Радић и испричао како га је емотивно растрзала брига за породицу, ишчекивање почетка судског процеса и страх да неће моћи да докаже невиност јер „то многима није успело”.

Радић је испричао да је породицу виђао два до три пута годишње по неколико сати, а да је на почетак процеса чекао две и по године. Најтеже је, како је признао, поднео неизвесност до изрицања пресуде.

– Ослобођен сам по свим тачкама оптужнице, а тужилаштво није ни уложило жалбу, иако је тражило доживотну робију – навео је Радић, истичући да му је по повратку у Београд „све било нестварно”.

Поднетом тужбом, Радић захтева одштету због боравка у притвору како у Београду, тако и у Хашком трибуналу, укупно четири године, шест месеци и шест дана.

Држава Србија, као тужена страна, сматра да није одговорна за штету коју је Радић евентуално претрпео боравком у притворској јединици трибунала у Хагу и да једино Савет безбедности УН, који је основао овај правосудни орган, може да одлучи ко треба да надокнади штету због боравка у притвору особама које су пред њим ослобођене одговорности.

Радић због претрпљеног физичког бола тражи одштету од осам милиона динара, због душевних болова које је претрпео услед повреде части и угледа 12 милиона динара, због повреде слободе и права 10 милиона динара, за претрпљени страх осам милиона и још 12 милиона динара на име умањења животне способности. Министарство правде Србије раније је као неоснован одбило Радићев одштетни захтев, а Хашки трибунал не признаје одштетно право ослобођенима од оптужбе за ратне злочине.

М. Дерикоњић