Есеји о власти

Нема, наизглед, лакше ствари него писати о њој… и овако је свакодневно критикујемо; ретко, шкрто прозборимо лепу реч о њој. О коме? Па о власти! Ипак, ко се бави анализом власти зна да у њен механизам није уопште лако проникнути. У књизи коју је ових дана објавио београдски „Службени гласник” а која носи наслов „То чудовиште”, ауторка Милка Лучић, путописац, есејиста, дугогодишњи новинар и уредник у Културној рубрици „Политике”, као ретко који аналитичар успева у томе.

Узевши за лаконски назив књиге речи римског цара Тиберија који је са одвратношћу одбијао наговарања пријатеља да узме власт речима: „Ви не знате како је то чудовиште, власт”, Милка Лучић се управо хвата у коштац не само са суптилним методама функционисања власти већ и њеним – још суптилнијим, начинима на које она дефинитивно мења човека.

Ауторка је текстове које је сабрала у овој књизи писала између двехиљадите и две хиљаде осме за наш лист, односно после победе демократске опозиције на изборима. У кратком предговору, Милка Лучић каже да се и раније питала шта је то у власти што квари и најпоштенијег човека – да ли је то наша људска слабост или је неумерена моћ онтолошки део власти, чему нико не може да се одупре. Избор текстова који су објављивани, сада на једном месту, у књизи „То чудовиште” показују да је синтеза једног и другог током целе историје цивилизације у својим најстрашнијим примерима изнедрила само ратове, убијања, несрећу.

Филозоф по професији, танани мислилац са великим знањем, од природних наука до историје уметности, Милка Лучић је у „Том чудовишту” одговор на заводљивост власти нашла у, како каже, „камијевској мери и хармонији и у Паскаловом скривеном Богу, дакле у појмовима који и данашњем готово непостојећем човеку у свету виртуелног нуде какву-такву наду”. Иако су писани сажето, за потребе колумне у дневним новинама, текстови у овој књизи имају онај квалитет који превазилази ефемерност новинског текста. У заједничким корицама задуго ће указивати на феномен не само (зло)употребе власти већ и на питање на које човек није нашао одговор а на које експлицитно, и имплицитно, ауторка подсећа: како искоренити зло и, још важније, како да појединац понесе одговорност за своје поступке.

А што се тиче Тиберија? Па, наравно, поклекнуо је, узео власт и апсолутно заборавио на своје претходне оцене о њој. Био је још гори диктатор од неких својих претходника…

А. Ц.