Истина боли мање од лажи

У Београдском драмском позоришту редитељ Горан Марковић поставља свој најновији комад „Фалсификатор” чија премијера је најављена за 17. мај на Великој сцени. Представа је део пројекта „После пада”, који ће објединити 15 европских земаља у обележавању две деценије од пада Берлинског зида, а реализована је у сарадњи са Гете институтом, као организатором. „Фалсификатор” се бави падом бивше Југославије у којој се лични пад главног јунака преплиће са падом света у којем живи.

Горан Марковић је завршио режију на чувеној Прашкој академији. У позоришту је присутан као редитељ и драмски писац, а иза њега је и успешна филмска каријера. Марковић предаје режију на Факултету драмских уметности у Београду, члан је Европске академије за филмску уметност у Бриселу. Добитник је великог броја награда.

Радња комада „Фалсификатор” одиграва се крајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века у Босни. Зашто сте причу сместили у овај временски оквир, и још у Босну?

Када сам од Гете института, а поводом двадесетогодишњице пада Берлинског зида, добио наруџбину да направим комад који би се, на овај или онај начин, бавио ПАДОМ, изабрао сам период наше историје који сматрам почетком пада Југославије. И то баш у Босни, јер је она представљала бастион моје бивше домовине. По моме мишљењу, тамо је најпре почело да се љуља. Јунаци који се појављују умом комаду, сваки понаособ,репрезентују силе које су разориле земљу у којој сам рођен. Једина чиста особа је главни јунак ове приче који је – фалсификатор.

„Фалсификатор” је настао инспирисан животном причом Недељка Станића, оца глумца Тихомира Станића. Шта Вас је заинтригирало у животној судбини овог бившег учитеља и подстакло да напишете овај комад?

Биографија Тикиног оца јебила само полазна основа за текст. Тог човека никада нисам упознао и знам га само из прича његовог сина и мог главног глумца. Али, ја сам често тако радио: када сам прикупио материјал за „Вариолу веру”, направио сам потпуно измишљену причу која се само ту и тамо наслањала на праве догађаје. Исто је било са „Делиријум тременсом”,којем је само повод била судбина Предрага Ејдуса. Ејдусје касније играо главну улогу у мом комаду. Или, недавно завршени филм „Турнеја”. Полазна основа је била анегдота коју ми је испричала група београдских глумаца који су се вратили из ратом захваћене Српске Крајине и провели се тамо као боси по трњу. Хоћу да кажем, волим да почнем од нечег стварног и онда одем у измишљени свет, тамо где ме води логика приче а не фактографија.

Време у којем се дешава комад називате временом фалсификовања стварности?

Отитоизму сам већ снимио један филм који представља моју дечију аутобиографију. Као дете, нисам схватао општу хипокризију којом је Титово доба одисало. Замислите рај који се звао „Братство-јединство” настао после само неколико година наконмеђунационалног и међуидеолошког покоља током Дугог светског рата. Мој филм „Тито и ја” завршава се тамо где почиње „Фалсификатор” –отрежњењем.

Кроз причу о фалсификатору Анђелку говорите о паду бивше Југославије. Прича, ипак, није југоносталгична већ се обрачунава са лажима. Колико је актуелна данас?

Мислим да су наши људи већ треснули о тле. Пад је био крвав и мучан. Изгубили су сви они који су имали добре намере, илузије. Добили су само ловци у мутном и класични покварењаци. Они су једини прави добитници после овога што нам се догодило. Морам рећи да сада, када после толико година гледам филмске журнале с краја шездесетих, чудом не могу да се начудим са колико слепог поверења су тадашњи становници те нестале земље веровали своме вођи. Данас, када је много горе, ми бар не верујемо много ономе што нам причају.

„Фалсификатор” је драма са 14 ликова различитих националности Анђелко, Мирјана, Југослав, Слободан, Смајо, Миљенко....

Да, они представљају, да тако кажем, центрифугалну силу која је разорила Југославију. Сви,осим главног јунака,раде о глави земљи у којој живе. Из различитих разлога, потпуно невезано један са другим.

Желели сте, како сте једном изјавили, да се из ове приче роди комедија. Колико је то могуће?

Не да је могуће него је обавезно. Расправљати о трагичном крају једне земље коју су многи волели а да се не нађе разлог за смех је неодрживо. За мене је то једини начин да се та трагична чињеница преболи, да се преради у нешто прихватљиво. Уосталом, то је мој начин изражавања у многим стварима које сам направио.

Очекујете, међутим, да ће представа „Фалсификатор” подстаћи на размишљање шта је илузија, а шта реалност?

Наравно. Али не само у погледу теме коју обрађује. И наши животи су пуни илузија које су,понекад,спасоносне, помажу нам да преживимо несносне тренутке. Али,с времена на време,могу бити и погубне. Истина боли, али ипак много мање од лажи.

Ваши ранији јунаци, тврдите, не би преживели суровост транзиције у Србији. Они су били срећни и несрећни, али никада толико понижени?

Да, добро сте то рекли. Понижење је главна одлика овог тренутка. Зато овај час сматрам горим од онога у коме живе јунаци „Фалсификатора”. Мој комад почиње студентском побуном из 1968. Ми смо се бунили када смо били млади. У једној класичној диктатури, млади људи су поставили своје услове за наставак живота. Није битно што су испали наивни и неуки па их је лисац какав је био Броз превеслао жедне преко воде. Али, бар су покушали.

Колико је, и да ли је и данас присутан утицај Кафке на Вас ?

Франц Кафка је присутан у моме животу одувек. Једино што сам то схватио тек онда када сам га прочитао.

До сада смо, кажете, живели у оперети, сада живимо у хорору?

Има толико жанрова које још нисмо опробали. Можда бисмо могли да пробамо са љубавном тематиком?

Борка Требјешанин

-------------------------------------------------------------

Изложба костима из филма „Турнеја”

Изложба „Турнеја”, коју чине сценографске скице, фотографије, костими и плакати рађени за истоимени филм и позоришну представу редитеља Горана Марковића биће отворена сутра увече у 19 часова у новоотвореном Културном центру „Град” (Браће Крсмановића 4) у Београду. Аутори чији радови ће бити изложени су, између осталих, Љиљана Петровић, Вељко Деспотовић, Здравко Мићановић и Герослав Зарић, као и студенти четврте године смера графички дизајн и фотографија на Факултету примењених уметности у Београду. На слици: Јелена Ђокић и Мира Фурлан у Марковићевом филму „Турнеја”.