Мировне мисије, борбене мисије

ПОТПРЕДСЕДНИК САД ЏОЗЕФ БАЈДЕН посетиће овог месеца Србију. После сахране маршала Тита то је први долазак потпредседника САД у Београд. Шта Србија може да очекује од те посете? Несумњиво, потпредседник Бајден учтиво ће саслушати све оно што Београд има да каже о Косову. Које је за Америку завршено питање. За Србију није и зато се и обратила Међународном суду правде у Хагу. Постоји ли ту неки простор за евентуалну корекцију америчког става о Косову? Може ли правно необавезујући став Међународног суда правде у Хагу по питању једнострано проглашене независности Косова, под условом да буде јасан, недвосмислен и у корист Србије, дакле да ли такав став може да утиче на Вашингтон?

У контексту офанзиве шарма председника Барака Обаме и његове пружене руке дојучерашњим чланицама „осовине зла” могућа је и ова опција: суд у Хагу донесе мишљење које иде у прилог Београду, Вашингтон затим дискретно притисне Приштину да се дијалог, преговори, или разговори опет покрену и на крају дође до поделе Косова. Србија, која је мудро ишла на дипломатско-судско решење, добија територију северно од реке Ибар, а српским енклавама и културно-верским споменицима и институцијама гарантује се највиши степен заштите.

Дакле, је ли то могуће? Наравно, постоји неколико „ако” да би то било и теоретски могуће. Потпредседник Бајден вероватно о Косову неће у Београду износити неке нове америчке ставове, њега у Србији занимају неке друге ствари. Како ће Београд потпредседнику Америке презентовати проблем Косова остаје да се види. Као што остаје и чињеница да су сви на Балкану решили своје национално питање сем Срба. Јер, током највећег дела 20. века одређујуће политичко питање гласило је: шта мислите о Совјетском Савезу? Почетком 21. века оно гласи: шта мислите о Америци? Односно, неко би можда поједноставио у стилу: реците ми како видите Америку па ћу вам рећи ко сте. Српска државна верзија питања требало би ваљда да гласи: шта мислите о Косову? Ето шансе да у Београду то још једном питамо Вашингтон.

КОНГРЕС ТЕЖИ ОД РУСА. Републикански сенатор Ричард Лугер најавио је „уколико САД и Русија постигну нови договор о обнављању споразума о смањивању стратешког нуклеарног наоружања СТАРТ из 1991. године, а тај споразум истиче 5. децембра ове године, биће тешко да се процедура ратификације евентуалног новог споразума о редукцији стратешких нуклеарних система обави у Конгресу до краја ове године”. То је само потврда мало познате чињенице да је нуклеарна стратегија врло суптилна уметност. И у Русији и у САД има оних који сматрају да је ризик нових нуклеарних споразума много већи од онога који проистиче из постојећих споразума, чак и када им престане важење. У свему томе бројање нуклеарних бојевих глава или лансирних система није једини проблем. Важно је где су атомске главе и системи за лансирање распоређени. Нуклеарним жаргоном речено, „да ли су у стању да опстану”? Да ли су лоша мета за противнички први нуклеарни удар, или су упадљиви? Ту су и проблеми са „потплафонима” у нуклеарним тријадама Русије и САД, „потплафони” за бојеве главе лансиране са копна, мора или из ваздуха. Логика нуклеарних преговора САЛТ изродила је нуклеарне немани: ограничавајући број ракетних лансера, а не бојевих глава споразуми су подстакли суперсиле да трпају што је могуће више бојевих глава у сваки силос на копну, или на подморничким лансирним цевима. Посебно је питање америчка антиракетна одбрана у Европи, дебата о њој у Америци једва да има много везе са националном безбедношћу, јер се то питање дубоко исполитизовало при чему републиканци настоје да демократе прикажу као слабе у сфери одбране. Истовремено, и европски савезници Америке не противе се ракетном „штиту” вероватно и из носталгије за добрим старим дебатама из времена хладног рата.

МИРОВНЕ МИСИЈЕ, ЗАПРАВО БОРБЕНЕ МИСИЈЕ постале су главна делатност оружаних снага земаља које су пре неколико година, или тек недавно ушле у НАТО. Алијанса је програмирала да свака држава чланица НАТО-а има осам одсто својих оружаних снага спремних за мировно-борбене мисије које обавља НАТО у свету. Ради подсећања за оне који иду у такве мисије: нема поделе стратегијске одговорности и највиших командних овлашћења између америчких и осталих команди, нема америчких снага под страном командом, или страном јурисдикцијом, нема зависности од савезника, или међународних инстанци када је реч о америчким операцијама изван оквира НАТО-а, нема савезничког или другог међународног учешћа у војним операцијама без контроле САД и довољне војне интероперативности са ангажованим америчким снагама по стандардима САД, нема повезивања ратних дејстава, односно интервентних снага и мировних међународних снага на попришту сукоба, већ се ова два задатка и снаге које треба да их изведу раздвајају... То су приоритети америчког вођства и свако онај ко говори о некаквом војном партнерству са Америком нека се прво упозна са овим детаљима.

ГЕОИНЖЕЊЕРИНГ И МЕКСИЧКИ ВИРУС биће, наравно, сада шпекулација је ли тај најновији „свињски грип” у Мексику неко намерно изазвао, или је вирус „побегао” из нечије лабораторије? Уз помоћ генетског инжењеринга могуће је направити вирус разних биолошких агенаса, иако скептици кажу да је природа већ произвела тако много клица које нападају људе на страшне начине да војници и немају разлога да стварају нове...