Добра књига је и лепа књига

У издаваштву су се у последњих двадесет година десиле велике промене: више од 80 одсто издавачких кућа у приватном је сектору, приватизоване су старе издавачке куће, а никли многи нови издавачи. Објављивањем књига баве се појединци, библиотеке, факултети, музеји и, наравно, професионалне издавачке куће. Многима је то узгредна делатност. Издавачки програми су отворени и разноврсни. Али је опште мишљење да су се професионални стандарди прилично урушили.

Листајући књигу омиљеног аутора читалац у Србији, у већини случајева, не размишља о томе да на насловној страни обавезно треба да нађе и годину издања. Такође, ликовним изгледом књиге и дизајном не бави се претерано, док о ваљаности превода размишља тек уколико му читање не иде глатко.

Читаоцу је махом важно да је избор аутора и наслова добар, али на уређивачку аљкавост издања готово и да не обраћа пажњу. Данас издавачи елементе импресума слажу насумично, а управо се по томе препознаје њихова професионалност.

При Министарству културе Републике Србије основана је зато у децембру прошле године Радна група за анализу,професионални развој и перманентно обучавање у издаваштву. Према речима Анке Јакшић, председнице ове групе чији су чланови Миле Грозданић, Милена Драгићевић-Шешић, Александар Дракулић, Весна Ињац, Владо Ђукановић и Зоран Пауновић, циљ је да се у првој фази рада анализира постојеће стање, предложе критеријуми и стандарди за вредновање и професионални развој, као и да се сачини регистар активних издавача (по критеријуму десет објављених нових наслова годишње).

За уредничко занимање у издаваштву, како за „Политику” истиче Анка Јакшић, не постојe посебни облици стручне обуке. Уређивањем књиге се практично може бавити било ко, док, рецимо, образовани стручњаци за ликовну опрему и дизајн књиге тешко долазе до посла у издавачким кућама.

– У земљама где је издаваштво не само културна индустријa већ и значајна делатност културе, веома је развијен систем сталне стручне обуке и иновација. Наш увид у сам квалитет уређених и одштампаних књига показује да је и код нас неопходно установити центар за сталну обуку и иновације у издаваштву и створити поуздану међународно упоредиву базу података о издаваштву. Постојећи показатељи Републичког завода за статистику не одсликавају ваљано стање у овој области, па их је неопходно изнова утврдити и систематизовати – каже наша саговорница.

Радна група при Министарству културе одредиће критеријуме који се односе на програмску оријентацију и програмску доследност издавача, уређивачке и ликовно-графичке стандарде и процедуре, квалитет превода, лекторске и коректорске стандарде, квалитет штампе и маркетинга.

– Наша је намера да скренемо пажњу на то колико сама природа издаваштва, сам производ, а то је књига, као културни артефакт, захтева стручну обуку. Уверени смо да примена високих стандарда и процедура у издаваштву јесте оно што вас чини признатим и конкурентним у сфери вођења културне политике и културне размене. А добра је основа и за успех на регионалном тржишту књига – додаје Анка Јакшић.

Задатак стручњака окупљених у Радној групи није да одваја добре од лоших издавача. Анка Јакшић каже да је циљ ове групе пре да критеријуми и стандарди буду утврђени и видљиви свима који се књигом баве:

– Кад систематично прегледате књиге различитих издавача, видећете да није пресудан новац. Уложена је једнака количина средстава, с врло неједнаким крајњим резултатом. Једни познају и примењују процедуре и стандарде, други само мисле да их познају, трећи да све то и није важно. Занимљиво је, такође, да неки издавачи имају добар програм, а крајње су немарни према уређивању и маркетингу књиге. Ретки су они који о свему воде рачуна. Веома је значајно да излажемо на иностраним сајмовима књига. То је заиста прилика да се упореде домети.

Једна од препорука Радне групе за делотворније издаваштво јесте развијање међусекторске сарадње министарстава културе, науке, просвете и иностраних послова.

– Министарство науке годишње финансијски подржи издавање око 450 књига насталих у оквиру научноистраживачких пројеката, али те књиге се ретко налазе у књижарској мрежи. Немају готово никакву јавну промоцију. Велике и неискоришћене могућности за подстицање културе читања, културе служења књигом а не фотокопијом, леже у сарадњи школа, факултета и издавача. Видимо и креативне могућности у комплементарности интернет културе и културе књиге – напомиње наша саговорница и прецизира да ће Радна група до половине априла за сваки од сегмената дати опис стања, са препорукама шта би требало у наредним корацима урадити у вези са професионализацијом у издаваштву. При том подсећа да у Србији још увек недостаје Закон о издавачкој делатности, као и закони о јединственој цени књиге и о обавезном примерку.

-----------------------------------------------------------

Издавачи и даље без свог удружења

– Звучи невероватно, али издавачи у Србији, упркос повременим покушајима, већ дуго немају своје струковно удружење. То је значајна илустрација нивоа професионализације. Било би логично да су у демократичнијим условима та удружења развијала своју делатност, формулисала и заступала статусне интересе. Било би још логичније да су се трудила да одиграју значајну улогу у процесима приватизације издавачких кућа и заштити интереса запослених – сматра Анка Јакшић, дајући пример Франкфуртског сајма књига који организује управо Немачко удружење издавача, као и наступе Немачке на још 25 међународних сајмова, док Салон књиге у Паризу организује Национални синдикат издавача, уз подршку државе.

Марина Вулићевић