Тадићева уставна иницијатива

Ниједан од предлога за промене Устава Србије, које је наговестио председник Србије Борис Тадић, нема неподељену подршку ни свих странака у владајућем блоку ни у опозицији. Ако, дакле, шеф државе има припремљен концепт, који намерава да „прогура” кроз парламент, тек му предстоји борба за обезбеђивање подршке.

А то неће бити лако будући да је извесно да ће све парламентарне странке настојати да искористе гласове којима располажу како би најављене промене Устава прилагодиле својим тренутним циљевима.

Тако је, уосталом, било и када је доношен садашњи Устав. Највише се причало о Косову и Метохији, јер је то била „врућа” тема на којој је нарочито инсистираo тада владајући ДСС. Много је времена потрошено и на расправу о томе да ли председника Србије треба бирати на директним изборима или у парламенту, при чему је ДС, који је с правом рачунаo на Тадићеву победу, заговараo директне изборе, а друге странке су биле спремне да прихвате и другачије решење.

Три године касније као главни повод за промену Устава нуде се регионализација Србије и смањење броја посланика, теме о којима се при изради сада важећег Устава говорило веома мало. О њима и данас унутар владајућег блока ни између власти и опозиције нема консензуса. Стиче се утисак да је Тадић пошао од претпоставке да консензус не може постићи, па да је одлучио да своје идеје обелодани с циљем да тестира расположење политичких партија и јавности, али и да покаже иницијативу.

На такав начин, уосталом, и функционише српска политичка сцена уназад неколико година. Кад неко има неку идеју за коју верује да је политички „профитабилна” пожури да је пласира у јавност и да патентира ауторство убирући политичке поене. Тако су, током припреме буџета и владиних мера за борбу против економске кризе, поједини министри настојали да се представе као главни креатори мера стављајући у други план потребу да влада наступи јединствено.

Тадић, чини се, само следи тај концепт. Извесно је да ће и он и идеје које се саопштио бити у наредним данима и недељама једна од главних политичких тема. Извесно је и да ће шира јавност имати разумевања за предлог о смањењу броја посланика, као и за предлоге у вези са укрупњавањем политичке сцене. Та иницијатива може да учврсти рејтинг председника као лидера који настоји да стабилизује политичку сцену растрзану међупартијским сукобима.

Намеће се питање да ли је овакав начин политичке комуникације најбољи за земљу у целини и да ли би било целисходније да водеће политичке групације макар о кључним питањима, попут Устава, имају консензус пре него што обелодане своје замисли. Одговор је јасан – да, било би јако добро.