Парадајз и краставац на комад

Када је пре десетак дана један старији суграђанин од продавца затражио да му измери два краставца и један парадајз, трговац са Бајлонијеве пијаце помислио је да је реч о скривеној камери. Ипак, брзо је увидео да се пензионер не шали и да купује само онолико колико ће му тог дана бити потребно за салату.

И други са ове тржнице кажу да је учестала та пракса, нарочито старијих суграђана, који све ређе купују по килограм поврћа. Трговци признају да су се донедавно смејали новинским текстовима у којима је писало да се у Куршумлији цигарете као у време санкција продају на комад, а сада је, како кажу, мечка заиграла и пред њиховим вратима.

– Више се и не чудимо, то се деси барем два или три пута дневно. Више ме не би зачудило ни да ми неко затражи да му из везице ротквица одвојим само два комада. Али, шта ћу, боље тако да зарадим и двадесет, тридесет динара, него ништа – прича трговац са Бајлонија.

А и купаца је све мање. Жалбе пијачних продаваца на слабу продају нису ништа ново, као ни закључак да Београђани по поврће радије одлазе у хипермаркете. Ниже цене, квалитетнија услуга, могућност одложеног плаћања, предности су продавница. А и цене говоре за себе. Примера ради, на пијацама зелена салата кошта од 30 до 60 динара, док се у маркетима може пазарити за упола мање. Слично је и са кромпиром. У „Темпу” килограм црвеног кромпира може да се купи за 18 динара, а на пијацама за ово поврће ваља издвојити и 40 динара. И зато не чуди новоустаљена навика.

Продавци на пијацама кажу да им се не исплати да снизе цене поврћа. И они, попут великих трговинских ланаца, имају своју рачуницу.

– Сваког јутра у шест сати допутујем из Опова. Ако смањим цене и када платим закуп тезге, неће ми преостати ништа, а дневно ретко зарадим више од 1.000 динара – жали се продавац са Бајлонија за чијом се тезгом, како каже, нико већ пола сата није зауставио.