Проја на столу

Да ли је Марко Краљевић јео проју? Не питамо се ми, али учесник једног од квизова који су преплавили наше телевизије морао је да одговара и на ову „недоумицу”. Мада знајући одакле је стигао кукуруз па и кукурузно брашно, а када је Марко „орао друмове”, лако је докучити да му мама није пекла овај специјалитет, који неки једу уз сарму, други са чварцима а трећи – клот.

У сваком случају, без хлеба и меса деценијама се није могла замислити српска трпеза. Млинари су углавном увек имали посла. У средњовековној Србији хлеб је, кажу, мешен од мешавине пшенице, јечма и ражи (звала се сумјешица и суражица). Богатији су јели хлеб од пшенице, а сиромашнији од зоби и ражи. Само у Београду је 1660. године постојало чак 600 млинова, које су покретали коњи и воденице на Дунаву. Доласком благостања, бели је из свакодневне употребе потиснуо остале врсте хлеба.

А када је кукуруз на бродовима стигао из Америке и одомаћио се у нашим крајевима, многима је промена пријала. Током прве половине 20. века хлеб је мешен само у време празника и добијао значај колача. Ипак, звучи лепо а и утешно за оне који су се најели проје и тврдих корица хлеба: најкреативније кухиње на свету су оне из сиромашних крајева, у којима су се људи довијали и с мало материјала спремали добру храну.

Од милион и једног рецепта за проју тешко је одабрати баш онај који су применили сви, јели сви и сви рекли: „Ала је добра!”. Ипак, проверено добра проја се прави од 250 грама белог кукурузног брашна, малчице соде бикарбоне, соли, шећера и четири децилитра млаке воде. Све се добро измути варјачом, водећи рачуна да маса остане житка, па се сипа у подмазан плех и пече у претходно загрејаној рерни (220 степени) отприлике пола сата, да порумени горња корица. Умота се у крпу и мало прохлади па поједе до последње мрвице.

Они који воле богату проју у чинију за мућење ставиће чашу белог пројиног брашна, чашу жутог кукурузног, чашу обичног белог брашна, па додати кесицу прашка за пециво, једну и по чашу киселе воде, пола чаше млека, пола чаше зејтина, три јајета и сир по жељи…

Рајна Поповић