Ванкувер - Престоница кише

У последњих неколико година у многим светским анкетама о најлепшим и најпожељнијим местима за живот на планети, Ванкувер се котира веома високо. И заиста реч је о једном веома лепом граду, лепо урбанистички замишљеном, кога запљускују таласи Пацифика и који лежи на неколико острва и полуострва. И искрено верујем да сви ти анкетари, ако су икада лично овде били могу да осете ову лепоту и да уживају у њој за време њиховог боравка. Па ипак, за нас који овде живимо, овај град има и своју другу страну. То је оно што се наравно неће појавити у резултатима анкета, али је по мом мишљењу ипак добро да се чује. Ако ништа, можда због оних који се ломе да ли да дођу овде или не (а таквих још увек има, барем судећи по дискусијама на " serbiancafe-u").

Но да кренем редом. Уколико имате добро расположеног пилота, склоног шали, приликом најаве доласка у Ванкувер, он ће вас известити да ћете за неких петнаестак минута моћи да уживате у типичном ванкуверском сунцу. И одмах ту, по киселим осмесима и са друге стране добро расположеним лицима, видите ко зна истину а ко је пак насео на ову шалу, јер не зна право стање ствари.

Они који живе овде знају да је вероватноћа да ће вас овде огрејати сунце веома мала. Па чак и лети, јер облака и кише овде једноставно има толико да се понекад заиста запитате да ли сунце уопште више постоји. Не желим пуно да причам о утицају метеоролошких прилика на расположење и здравље људи, о томе има пуно позванијих људи (посебно оних у белим мантилима) да причају (а ти исти у белим мантилима кажу како је неких 30-40% људи у Ванкуверу на антидепресивима – да ли због кише или не, то већ не знам, али сумњам да је управо тако).

Но, био бих неправедан, ако бих наставио да причам само о киши. Ванкувер је туристички град, град у коме се одржава на хиљаде конгреса, сајмова, конференција и других догађаја. Град у коме можете чути готово све светске језике, али убедљиво највише кинески. У одређеним четвртима града живе одређене етничке групе. Нису то неки формални гетои, и не може се рећи да етничке групе живе само у одређеним деловима града, али чини се да ипак свака група има свој омиљени део града, где се најчешће и настањују.

Наши људи се по правилу највише групишу у центру ( down town-у) у делу познатом као Yaletown. И то не само они из Београда и Сарајева, већ и многи други, који без обзира на пређашње навике, више једноставно не могу ни да замисле свој живот изван неке од овдашњих 30-спратних кула. То што се дете овде мора ставити на листу чекања за вртић и школу и пре него што је рођено а док је још мајка трудна, говори да је навала заиста велика, а да ли је то заиста и оправдано оставићу неодговорено, чисто да не бих изазвао неку евентуалну полемику. Тек ово је заиста чињеница.

У том истом центру, ако прошетате најстаријим делом, сигуран сам да ће вас прожети језа (поготово ако вам је то прва шетња тим делом). Само неколико блокова даље од елитних продавница у луксузним хотелима, намењених онима који цигарете пале стодоларским новчаницама, налази се део у коме обитавају бескућници, алкохоличари, наркомани. Ту се налази и неколико амбуланти које је градска власт отворила за "безбедно дрогирање", где им деле чисте шприцеве и осталу опрему потребну да би се наркомани безбедно постепено убијали.

Мало даље од тог дела града налази се Стенли парк, други по величини градски парк у Северној Америци, одмах иза њујоршког Централ парка. Са неколико својих плажа, и централним положајем са кога се пружају предивни погледи ово је заиста прави бисер града. Нажалост купање у океану, чак и лети није препоручљиво због хладног океана. На неколико других плићих плажа, купање је понекад лети и могуће, посебно након осеке, када надође плима и када се онај плитки слој воде загреје од осунчаног песка.

За оне који воле скијање, Ванкувер је дефинитивно добро место. Са три "локалне" планине и Вистлером као једним од најбољих северноамеричких скијалишта, који је на свега сат и по вожње од града, сваком скијашу зими није досадно. Ово је сигурно био и један од адута који су превагнули у корист Ванкувера, када су му додељене зимске олимпијске игре 2010.

Нажалост, економски бум који је уследио након тог додељивања, оставио је за последицу да је просечна цена куће у Ванкуверу порасла за невероватних 200 и више процената. Тако сада имате сигутацију да рецимо четворочлана породица са солидним примањима која по први пут купује некретнину на овом тржишту не може да приушти више ни трособан стан испод 500 хиљада долара.

То за последицу има да се људи све више селе у све удаљенија предграђа, а то пак за последицу има све више људи који возе све дуже и дуже. Не треба даље напомињати да су саобраћајне гужве и застоји у граду који има само један аутопут оспособљен за брзине до 80 км на час постале велике. Градски превоз је битно побољшан у последњих годину дана, куповином доста нових аутобуса и тролејбуса, али то нажалост и даље значи да је већина полазака аутобуса на сваких 20 до 30 минута.

Услед велике кредитне задуженост због изградње и трећег крака лаког метроа, градске власти нису у могућности да купе још неколико композиција вагона за овај лаки метро, па су тако и гужве на постојећим линијама све веће. Срећа у целој причи је што људи почињу да размишљају о алтернативама, а то су алтернативно радно време и рад од куће, што све већи број фирми подржава.

И тако ако човек реално сагледа живот у Ванкуверу, схвата да су они горепоменути анкетари вероватно били у Ванкуверу у јулу, на свега неколико дана, да нису пролазили свим деловима града, да нису морали да уписују децу у вртић или школу, да се нису возили колима у време саобраћајног шпица јер нису морали да иду на посао, да нису размишљали о куповини некретнина, другим речима да нису у потпуности осетили живот, онако како га ми становници Ванкувера свакодневно осећамо. Да јесу, бојим се да би онај високи пласман ипак био битно нижи. Наставак следи...