Вукови и овце

Можда се тога нису сетиле, а можда су се уздржале, из обзира према домаћину, водитељки „Ока” Нади Васиљевић. Тек, у разговору о сличностима и разликама два водећа новинарска удружења, њихове представнице – Љиљана Смајловић, новоизабрана председница УНС-а, и Јелка Јовановић, потпредседница НУНС-а, нису поменуле најновији чин јединственог јавног реаговања. А био је то протест професионалних журналистичких асоцијација против угрожавања слободе медијског изражавања и права на рад спортског новинара Небојше Вишковића.

О том „случају” се на програмима Радио-телевизије Србије ништа није могло чути, али су зато други медији, посебно дневне новине, обавестили јавност да је врсни коментатор тениса напустио матичну кућу, РТС, јер је руководство подлегло притиску породице Ђоковић да га, из личних разлога, елиминише из екипе која прати први АТП турнир у Београду.

Што се директора РТС-а тиче, нема грешке у прорачуну. Има у реализацији. Ако, пословично несклон елегантним потезима, није нашао начин да елегантније савлада непријатну ситуацију. Могао је, реда ради, да покуша бар да је пристојно објасни.

И без такве изјаве јасно је да су интереси гледалаца налагали „жртву пешака” како директни преноси мечева на Дорћолу не би били доведени у питање, као ни интерес државе (која је догађају дала обележје државног пројекта) да се „лепа слика Србије” свакако проследи што даље у свет, до педесет заинтересованих земаља.

Да ли се при том могло избећи огрешење о новинара који је својом стручношћу учинио много за популаризацију тениса у Србији и кршење принципа медијске слободе, који је такође битан за добру слику о Србији? Да ли се могло наћи решење по ком би и вуци били сити и овце биле на броју?

О томе се одлучивало на две стране.

Што се директора турнира „Србија опен” тиче, опште похвале, захвалности и признања заглушили су тихи глас еснафских примедби који се одмах чуо. Но, кад се слегну први утисци, до њега ће свакако стићи одјеци мишљења искрених љубитеља тениса који су се побојали да Ђоковићи ван терена својим уцењивањем РТС-а не омету концентрацију Ћоковића на терену. А није мало ни оних који се нису могли отети непријатним асоцијацијама са управо актуелизованим причама о односима у породици Докић. И да објективно нема никакве сличности, јавност је на опрезу и помно мери нове елементе за своје закључке, навијања и подршку.

РТС тим без Вишковића добро је обавио свој посао и, вероватно, неће се разболети од „штрајкбрејкерског” синдрома јер је радио за виши интерес. Али не би било згорег да се РТС на повод врати и да се у програмима чешће бави стањем у домаћем журнализму, моралним и материјалним искушењима новинара, односима са политичарима и предузетницима, званичницима и приватницима и свима другима који би да путем моћи и новца диктирају штампи, радију и телевизији. Те ако су сви набројани решени да остану „вуци”, да се новинари више не дају да буду „овце”. Ни за сезонско шишање а камоли за одстрел.