Голуб на грани

Према најавама Министарства заштите животне средине, са новом школском годином ђаке у Србији дочекаћејош један предмет – овог пута екологија. Овакав развој догађаја потврђује да су највећи непријатељи реформи образовања у Србији помодне идеје и нереална очекивања.

Основна функција образовања јестестицање знања.Већ овај задатак школе, као једног од механизама преноса цивилизацијске баштине, озбиљан је и тежак и неспорно је да у српском образовању постојивелики простор за побољшања.

Али, ма како тај задатак објективно био велик, за српске министре он јесувише приземан и ситан. Они од образовања очекују много више – да ствара личност, коригује понашање, мења систем вредности и формира будуће грађане и „лидере”. У овој нереалној амбицији ђаци се затрпавају предметима и програмима чији су циљеви ем спорни,ем неостварљиви, због чега страдају важни, остварљиви,али мање гламурозни циљеви.

Увођење разних „друштвенокорисних” предмета попут екологије лоше је из најмање три разлога. Прво, зато што се по правилу дешава науштрб других, важнијих предмета. Друго, зато што не постиже намераван резултат. Треће, зато што око тог резултата –као што нпр. случај веронауке показује –често и не постоји друштвени консензус.

Материјални и спознајниресурси ученика, наставника и школа су ограничени. Време и напор уложени у новокомпоноване предмете по правилу долазенауштрб осталих предмета. Више екологије значи мање математике, књижевности, биологије, историје. Ништа не указује да је ниво знања српских ђака у овим предметима толико висок да могу себида приуште бављење другим стварима.

Осим тога, мењањепонашањакроз школску наставу узалудан је посао. Ако је циљ Министарства да на улицама буде мање смећа, подучавањенаставом екологије је крајње непоуздан метод. Примитивна психолошка теорија по којој пожељно понашање спонтано извире из пожељних вредности одавно је дискредитована. Однос нечијег понашања и његовог декларативног система вредности далеко је сложенији од тога да издекламоване вредности једноставно производе одговарајуће понашање. Другим речима, чак и да сваки школски дан започиње певањем химне чистом ваздуху, то не значи да би на улицама било мање смећа.

Најзад, поставља се питање зашто је усађивање еколошких вредности уопште потребно. Ако о њима постоји друштвени консензус, што вероватно јесте случај, то значи да их деца и њихови родитељи већ сад деле,па нема потребе да се на то губи драгоцено школско време. С друге стране, ако такав консензус не постоји, поставља се питање с којим оправдањем се од родитеља узима новац да би се деци наметале њима стране вредности.

А да основна замисао предмета јесте наметање вредности показује и изјава државног секретара Министарства за заштиту средине који скреће пажњу да будућим предметом„децу нећемо оптерећивати фактографијом и гомилом података” већ је циљ да децу научимо да је животна средина „њихова кућа” („Блиц”, 12.4.2009). Дакле, државни секретар се буквално хвали тиме да циљ предмета нису знање и информације неопходне за критичко размишљање о еколошким проблемима (то је деци сувише досадно), него некритичко понављање баналних парола о средини као „оквиру живота”.

Све ово не треба да чуди, јер то је оно како се мегаломански планови обично завршавају. С једне стране се најављују нови, „модерни грађани” чији ниво свести далеко превазилази пуко чињенично знање. А у реалности се добијају некомпетентни студенти, безвредне пароле и злоупотреба школе у циљу увећања сопственог значаја. И те две ствари су у директној вези. Што се школи приписује више функција и пред њу постављају крупнији циљеви, то ће она лошије реализовати своју основну намену.

психолог