Golub na grani

Prema najavama Ministarstva zaštite životne sredine, sa novom školskom godinom đake u Srbiji dočekaćejoš jedan predmet – ovog puta ekologija. Ovakav razvoj događaja potvrđuje da su najveći neprijatelji reformi obrazovanja u Srbiji pomodne ideje i nerealna očekivanja.

Osnovna funkcija obrazovanja jestesticanje znanja.Već ovaj zadatak škole, kao jednog od mehanizama prenosa civilizacijske baštine, ozbiljan je i težak i nesporno je da u srpskom obrazovanju postojiveliki prostor za poboljšanja.

Ali, ma kako taj zadatak objektivno bio velik, za srpske ministre on jesuviše prizeman i sitan. Oni od obrazovanja očekuju mnogo više – da stvara ličnost, koriguje ponašanje, menja sistem vrednosti i formira buduće građane i „lidere”. U ovoj nerealnoj ambiciji đaci se zatrpavaju predmetima i programima čiji su ciljevi em sporni,em neostvarljivi, zbog čega stradaju važni, ostvarljivi,ali manje glamurozni ciljevi.

Uvođenje raznih „društvenokorisnih” predmeta poput ekologije loše je iz najmanje tri razloga. Prvo, zato što se po pravilu dešava nauštrb drugih, važnijih predmeta. Drugo, zato što ne postiže nameravan rezultat. Treće, zato što oko tog rezultata –kao što npr. slučaj veronauke pokazuje –često i ne postoji društveni konsenzus.

Materijalni i spoznajniresursi učenika, nastavnika i škola su ograničeni. Vreme i napor uloženi u novokomponovane predmete po pravilu dolazenauštrb ostalih predmeta. Više ekologije znači manje matematike, književnosti, biologije, istorije. Ništa ne ukazuje da je nivo znanja srpskih đaka u ovim predmetima toliko visok da mogu sebida priušte bavljenje drugim stvarima.

Osim toga, menjanjeponašanjakroz školsku nastavu uzaludan je posao. Ako je cilj Ministarstva da na ulicama bude manje smeća, podučavanjenastavom ekologije je krajnje nepouzdan metod. Primitivna psihološka teorija po kojoj poželjno ponašanje spontano izvire iz poželjnih vrednosti odavno je diskreditovana. Odnos nečijeg ponašanja i njegovog deklarativnog sistema vrednosti daleko je složeniji od toga da izdeklamovane vrednosti jednostavno proizvode odgovarajuće ponašanje. Drugim rečima, čak i da svaki školski dan započinje pevanjem himne čistom vazduhu, to ne znači da bi na ulicama bilo manje smeća.

Najzad, postavlja se pitanje zašto je usađivanje ekoloških vrednosti uopšte potrebno. Ako o njima postoji društveni konsenzus, što verovatno jeste slučaj, to znači da ih deca i njihovi roditelji već sad dele,pa nema potrebe da se na to gubi dragoceno školsko vreme. S druge strane, ako takav konsenzus ne postoji, postavlja se pitanje s kojim opravdanjem se od roditelja uzima novac da bi se deci nametale njima strane vrednosti.

A da osnovna zamisao predmeta jeste nametanje vrednosti pokazuje i izjava državnog sekretara Ministarstva za zaštitu sredine koji skreće pažnju da budućim predmetom„decu nećemo opterećivati faktografijom i gomilom podataka” već je cilj da decu naučimo da je životna sredina „njihova kuća” („Blic”, 12.4.2009). Dakle, državni sekretar se bukvalno hvali time da cilj predmeta nisu znanje i informacije neophodne za kritičko razmišljanje o ekološkim problemima (to je deci suviše dosadno), nego nekritičko ponavljanje banalnih parola o sredini kao „okviru života”.

Sve ovo ne treba da čudi, jer to je ono kako se megalomanski planovi obično završavaju. S jedne strane se najavljuju novi, „moderni građani” čiji nivo svesti daleko prevazilazi puko činjenično znanje. A u realnosti se dobijaju nekompetentni studenti, bezvredne parole i zloupotreba škole u cilju uvećanja sopstvenog značaja. I te dve stvari su u direktnoj vezi. Što se školi pripisuje više funkcija i pred nju postavljaju krupniji ciljevi, to će ona lošije realizovati svoju osnovnu namenu.

psiholog