Полемика о необјављеном

Од нашег сталног дописника
Загреб– Књижевна и друга дела постају предмет критика и полемика када дођу пред очи јавности, али из неких дубљих и углавном замагљенијих разлога дешава се и обрнуто. Такав пример је најновија жестока полемика око Хрватске књижевне енциклопедије која треба да се после неколико година напорног рада појави крајем ове године, а иницирао ју је популарни млађи писац Миљенко Јерговић својим недавним текстом у „Јутарњем листу” под насловом „Крива књига за криву књижевност”.

У том коментару који је изашао пар дана после великог текста Дарка Худелиста у „Глобусу” у којем овај енциклопедистички подухват описује као „Животно дело Велимира Висковића” (како гласи и наслов), Јерговић негативно пише о овој енциклопедији (назива је „јадна књига која срећом настаје у временском бескрају па нам остаје нада да се у нашем миленију неће појавити”) и иде директно на њеног покретача и главног уредника Велимира Висковића.

Јерговићу смета и што се међу ауторима енциклопедијских чланака налази и „некакав Н. Михаљевић, по свему безначајак, али га добро памтим по текстуљку у којем ме 1993. напада јер сам у ’Недељној Далмацији’, у чланку ’Смрт последње бабе Србије’, бираним ружним речима писао о закашњелом утрнућу Десанке Максимовић, песникиње пубертетско-љубавне, флоралне и родољубне инспирације, и предговарачице књиге Слободана Милошевића ’Године расплета’, у којему нам се глава тог човека указује недужном попут главе маслачка”.

„Тај сам чланак послао из Сарајева, где сам тада живио, а по којему је пљуштало олово рођено у безазленој маслачковој глави, али сам реакцију тог Михаљевића читао тек када сам дошао у Загреб. Дирнуо ме жар и књижевна уверљивост с којом је добру тету Десу бранио од моје бестијалности” – објашњава Јерговић и додаје: „Читао сам неколико Михаљевићевих натукница написаних за Висковићеву енциклопедију: једнако су интелигентно срочене и књижевно те повијесно релевантне. То је та истраживачка и иновативна димензија коју је у Висковића хвалила и Андреа Златар, прихваћајући тако све консеквенце његова енциклопедизма као свога рођеног.”

(/slika2)У закључку свог коментара Јерговић напомиње: „На жалост, немам начина да се спасим од манипулације мојим именом и уврштењем у Хрватску књижевну енциклопедију. Читам у ’Глобусу’ да сам зарадио 80 редака. Сваки ми је тежак и сваки ми се на невиђено гади, јер је лажан, као што мора бити лажно све што је везано за ову књигу. Када би то помогло, био бих спреман на коленима отпешачити све до Ваљева и до Бранковине, те се испричати тети Деси Максимовић, само да ми се име не нађе у тој септичкој јами хрватске књижевности, у издању Лексикографског завода ’Мирослав Крлежа’, ко зна које године.”
На ово је брзо у истим новинама реаговао Велимир Висковић враћајући Јерговићу „истом мером”, „поготово што о предмету спора, енциклопедистици, не зна ама баш ништа”.

Одговарајући на примедбу о Михаљевићу, он наводи: „А чињеница да се 1993. Михаљевић усудио ’ружним речима’ коментарисати Јерговићево писање о Десанки Максимовић, не говори ништа лоше о Михаљевићу који је остао доследан својим ставовима, за разлику од Јерговића који је у првој половини деведесетих написао низ шовинистичких текстова за које би данас најрадије да не постоје, јер нарушавају његов нови имиџ обновитеља братства-јединства и редовитога госта београдских новина. И то тако жестоког да и мене по босанским медијима денунцира као ’великохрватског национал-шовинисту’. Не зна човек бил’ се смејао ил’ плак’о!”

И на крају – наводи Висковић – „права јерговићевска поента: Забрањујем вам да пишете о мени!” „Па како он то мисли забранити? Надам се не родбинским везама! Каква примитивна мегаломанија у том човеку?!” – чуди се Висковић.

Полемика о још необјављеној Хрватској књижевној енциклопедији, како се чини, најмање се дотиче тог капиталног културног пројекта, а више има боју међусобног личног односа двојице истакнутих хрватских културних стваралаца. За подсећање: треба навести да је још пре две године Миљенко Јерговић напустио Хрватско друштво писаца (основано као пандан старом Друштву хрватских књижевника) чији је председник управо Велимир Висковић.

Радоје Арсенић

------------------------------------------------

Хрватска књижевна енциклопедија

У три тома великог формата будућа енциклопедија имаће 6.000 чланака о 3.000 хрватских писаца, око 800 страних који имају било какве везе и утицај на хрватску културу, о бројним издавачима, књижевним часописима итд., које су написала 283 стручна сарадника.

Писци су подељени у четири категорије према којима се утврђује и дужина, односно број редака који им је посвећен. У првој категорији су најистакнутији класици хрватске књижевности (просечно 250-400 редака, али и више од тога), међу којима Мирослав Крлежа има највише простора (500 редака, плус 200 редака пописа литературе), следи Иво Андрић (400 редака и 150 редака пописа литературе), а ту су и Марко Марулић, Марин Држић, Иван Гундулић, Аугуст Шеноа, Тин Ујевић и још неки. У другој категорији заступљени са 100-250 редова су Петар Прерадовић, Анте Ковачић, Владимир Назор, Аугуст Цесарец, Владан Десница, Ранко Маринковић, Весна Парун, Иван Аралица, Миле Будак и други. Трећа категорија обухвата писце којима је дато од 30 до 100 редова и у њој су афирмисани млађи писци попут Миљенка Јерговића (80 редова), Рената Баретића, Бориса Дежуловића и других, али и такви као што су усташки поглавник Анте Павелић (30 редова), који је написао неколико прича, а после атентата на краља Александра Карађорђевића у Марсеју и политичкопропагандни роман „Лиепа плавка”. Највише писаца је сврстано у четврту категорију, којима је посвећено 10-30 редака, а у њу их спада чак три четвртине од укупног броја.

Р. А.