Лавовске битке талента

Када је талентована двадесетогодишња ученица новосадске  Више женске девојачке школе, Даница Јовановић  из Бешке, решила да развија свој сликарски таленат на Уметничко-занатској школи у Београду, замолила је наставницу цртања Анђелију Сандић да напише писмо црквеној општини Бешке у коме би се заложила за новчану помоћ том подухвату. Замолила, али не било како: Даница Јовановић тражи од своје наставнице те 1907. да напише како није до сада било тако вредне ученице у цртању,  пошто  "нашим паорима треба подвале"; они  "омаловажавају цртање, то њима није ништа".

Случај девојке "страсно заљубљене у сликарство",  чији је живот трагично окончан 1914. када су је аустријски војници стрељали на Петроварадинској тврђави,  није обичан пример жене која се у конзервативној и уметности ненаклоњеној средини појави на кратко, огласи тихо, а нестане брзо, већ и парадигма уметника присиљеног да се користи подвалама и  молбама не би ли добио прилику да – добије прилику. Уметник  изнова мора доказивати, и пред неписменима и пред непросвећенима, да његов рад ипак јесте нешто. Нису само финансијске недаће и историјски потреси обележили живот Данице Јовановић, већ и лавовска енергија, глад за  усавршавањем и ретка сразмера богомданог талента и људске упорности у усавршавању тог талента.  Даничин опус броји преко седамдесет слика, она је стигла и до Минхена и до Париза. Делила је поетику и идеале Надежде Петровић,  верујући у креативност и знање као покретаче напретка – индивидуалног, националног, општеженског. 

Историчарка уметности Јасна Јованов у брижљиво документованој и надахнутој монографији Даница Јовановић (Топy и Војноиздавачки завод, 2007) указује да је ова сликарка пример "еманципације кроз национално". У Даничином случају, "родна свест" није само свест о женскости, већ и свест о  пореклу. Наоко предодређена да буде и родно и социјално маргинализована, упорна девојка из Бешке победила је (не само) патријархалне предрасуде; устрајала је у љубави према цртању и стекла титулу академске сликарке на Женској сликарској академији у Минхену. 

Септембра 1914. године, када је стрељана по пресуди преког суда,  Даница Јовановић је имала само двадесет осам година. Иако су у вихорима историје и немара документа нестајала, а сећања бледела, њена стваралачка биографија сачувана је у монографији Јасне Јованов, али и у монодрами Катарине Вићентијевић "Даница", премијерно изведеној  2003.