Бес и љутња у нашим генима

Људи који се очас наљуте сада су стекли убедљиво оправдање за своје поступке: на то их, хтели не хтели, натерају властити гени. Потврда је стигла са Универзитета у Бону (Немачка), на којем су издвојили „наследну јединицу”, стручно названу DARPP-32, делимично одговорну за то што се једни и на најмање задиркивање и изазивање разбесне, а други остану потпуно мирни.

Речени ген усмерава лучење хормона допамина, хемикалије у човечјем телу која је повезана са провалама љутње и срџбе. Испитаници са измењеним издањем ТТ („те-те”) или TC („те-це”) испољили су приличну склоност ка бесу, за разлику од оних са CC („це-це”, није мува) верзијом. Истрраживање је, истовремено, обелоданило да ти појединци имају мање сиве твари у амигдали, делу мозга који надзире и управља нашим осећајима.

Иако је друштвено непожељан, бес у малим изливима потпомаже успињање на лествици успеха, подвлаче научници. Један од истраживача, Мартин Ројтер, објашњава да „људи с дотичном мутацијом нису у стању да владају својим осећањима, као они што је немају”.

Половина га има

Више од 800 добровољаца подвргнуто је проверавању како подносе љутњу, а касније је испитано који од три облика гена DARPP-32 носе. Чланак који описује ово истраживање објављен је у научном часопису „Бихејвирал брејн рисерч”, уз тумачење да наслеђе (генетика) разјашњава само половину склоности људи да се зачас расрде, а поменута „наследна јединица” једна је од неколико које утичу на такво понашање.

У истој високообразовној установи су у другој половини прошле године установили да жене (у огледу их је учествовало 96, у просеку старих 22 године), сa алелима гена COMT, прозваним Val158 и Met158, склоније испољавању тескобе и зебње. (Алели су различити облици једног истог гена. Гени који образују алеле називају се полиморфни, за разлику од мономорфних који имају само један алелни облик. Алели једног гена могу бити у различитим међусобним односима – интеракцијама). Зависно од (етничког) порекла, мање или више од половине припадника обдарено је једним умношком (копијом) сваког; преостали су, отприлике, подељени на носиоце две копије Val158и две копијеMet158.

Научнци су користили проверени психофизиолошки поступак: свакој учесници су причврстили електроде за очне мишиће и

мерили нехотичан одзив (одговор) на растућа осећања која су изазивала скупљање и жмиркање очију. Свима су показане угодне (бебе или животиње), неодређене (фен за косу) и одвратне (призори убиства и озлеђене жртве) слике – по 12 од сваке врсте у трајању по шест секунди. Истовремено су пуштали гласне насумичне звуке по 35 милисекунди. Шта су уочили?

Учеснице с две копије алела Met158 имале су знатно јачи одзив на неугодне снимке од оних с две копије Val58 или по једном од сваког. Испољиле су, дакле, веће узнемирење. А овај налаз указује да одступања у гену који надзире излучивање допамина утичу на лоше расположење. У еволуционом смислу алел Met158 настао је у скорашњим променама, и то у току мењања људи. Остали примати, као што су шимпанзе, немају га у својој наследној збирци.

Али, не лези враже, нешто слично имају мишеви!

Други за мишеве

Истраживачи са Рокфелер универзитета обелоданили су у марту да други ген, Lynx2, преиначује начин на који се мождане ћелије споразумевају (комуницирају) и да је иста појава, можда, у основи претеране узнемирености код човека, наглашава руководилац Лабораторије за молекуларну биологију Натаниел Хајнц који каже: „Био бих изненађен уколико наше откриће не важи за људе”.

Поменути ген, наиме, ствара молекуле који упливишу на чаврљање нерава у мозгу у подручјима повезаним са узнемирењем, а животињице које су оскудевале брзо су се узбуђивале.

Научници нагађају да су неки облик истог гена наследили људи и да је он уплетен у – настајање јаког узнемирења.

Пре годину дана истраживачи са Јеврејског универзитета у Јурусалиму (Израел) разоткрили су тајну везу између „наследне јединице” чија је ознака AVPR1 и немилосрдног понашања. Послужили су се познатом економском вежбом, званом „диктаторска игра”, да установе да ли је неко дарежљив или грамзив. Научници не знају како гени делују на нечије понашање. Испоставља се да за појединце не важи прадавна изрека „Боље је давати него добијати”, објашњава руководилац необичног проучавања Ричард Ебштајн. У средишту за награђивање у мозговима таквих настаје, можда, мање задовољство због човекољубивог чињења, што их наводи да буду саможиви.

Да ли ће нови налази олакшати да се растумачи склоност ка гомилању блага, својеврсна макијавелистичка црта таквих појединаца – од националних диктатора до „малих Хитлера” на радном месту?