Добитак на великој језичкој лутрији

Радован Бели Марковић (1947), пише кратке приче, новеле и романе. Аутору, сада већ култних збирки прича: "Живчана јапија", и "Сетебрини у Колубари", романа "Лајковачка пруга", "Лимунација у Ћелијама", "Оркестар на педале", "Кавалери Старог премера", Српска књижевна задруга, у Колу, објавила је књигу изабраних и нових прича, "Ћорава страна". Избор је начинио, и предговор написао, Радивоје Микић. Уз напомену да се на прозу Р. Б. Марковића гледа на различите начине, Микић каже: "А тако се гледа само на она књижевна дела која имају велики значај за еволуцију уметности приповедања".

Приче у књизи "Ћорава посла" подељене су у три тематска циклуса: "Швапска коса", "Уклета авлија", "О свему ће причати Гаврило", а ту су и пролог: "Свећа" и епилог "Боловање".

Многе Ваше приче немају причу. Пре се може говорити о фрагментарним целинама?

Неки писци све своје умеће упошљавају на смишљању прича којима се отпрве може поклонити читалачка вера, као мање или више узбудљивом штиву, али ја сам се – премда пун поштовања за описани поступак и опредељење – приклонио малчице замагљеном казивању, фабули у лиричном сфумату, премда свестан да многи читаоци не желе да слуте него хоће да виде, као на телевизији. Истрајавање на писању "прича без приче" имађаше, и још има, своје последице о којима, сада и овде, не бих говорио. Могућно је моје "замагљене приче" узимати и као фрагменте, ни сам их не "читам" друкчије, требало би само дефинисати: у односу на коју целину. Спрам Целине у божанском виду, према мом свиђању и можебити занесеном поимању, све на овом свету, па и читав овај свет фрагментом се може називати!

Јунаци Ваших прича често су меланхолични несрећници, који живе у малим срединама, потпуно несхваћени?

Некоме се може учинити да јунаци мојих прича и романа превише зуре у замишљене и истинске магле, да тумарају без циља, пребрајајући по небу облаке, дању, а ноћу звезде; да су отровани сумњом и изнутра јако порушени, декоративно бледи и књишки бескрвни; да су вазда готови да својим сенкама препусте отаљавање живота... Шта да се ради? Моји књижевни бродоломници нису пристали да се друкчије кажу, а ни писац им није "солио памет"! Сама књижевност, међутим, "живи" од несхваћених јунака, од њихових опсена и душевних трепета, таман колико и од подстицаја који долазе из "света какав јесте". Што се тиче "малих средина", поменути "меланхолични несрећници", могли су – књижевно гледано – и да промене амбијент, али своје ране би са собом понели.

Један сте од ретких писаца који се села – као литерарне теме – није одрекао?

Такво одрицање веома би непристојно било, поготово у светлу чињенице да у земљи Србији сви "велеграђани" имају блиске рођаке на селу, додајмо томе и емпиријски потврђено сазнање да и најдецентније престоничке даме, као и претањена господа, не одолевају прасетини и младом луку. Моја маленкост се поноси својим сељачким пореклом и поласкан сам Вашим запажањем о доличној заступљености "сеоске тематике" у мом приповедању.

Кроз неке од Ваших прича дефилују страшила и вампири. Савремени вампири су међу нама. Они седе по кафанама, иду у државна надлештва, баве се нашим овоземаљским пословима?

У свету снова и сенки, а ни иначе, не могу се ни страшила тек тако избрисати са "цивилне листе", дочим су вампири, у усменој и писаној књижевности, одавно "акредитовани" као изванредни и опуномоћени с оног света изасланици. Елем, у таквим приповедним околностима, нема начелних препрека да се и стари, резигновани вампири не појављују у државним надлештвима, а ислужена страшила, с обзиром на природу посла, у извешчалим полицајним и официрским униформама свог доба, нудећи се у најам около, што је у мојој књизи изабраних и нових прича Ћорава страна и показано; надам се на књижевни начин, без инвектива које би се могле "посрбљавати", то јест: уметати у актуелну "политичку причу", с намером да се узнемире млади и здрави вампири, посвећени свом послу до краја, као и нова страшила која у наше име бране ово худо време.

Један од јунака је и чувени филозоф Бранислав Петронијевић. Али, то је, у ствари, прича о нашим наравима, нашем менталитету, нашем односу према великанима?

На једном длану ове земље, у Тамнави, коју сматрам својим ширим завичајем, рођено је неколико великана духа и пера – Бранислав Петронијевић, Божидар Кнежевић, Љубиша Јоцић, а и Александар Жак Поповић је Тамнавац пореклом – и стога је сасвим природно што су се неки од њих, као Бранислав Петронијевић и Љубиша Јоцић, "књижевно скрасили" у мојим причама и романима. Нагрижени мемлом свакодневља, осеглих надања и прегојеним страховима врло препанути, ретко се осентавамо ка недосежним областима философије, ка пространствима духа и лепоте, па тако и нашим великанима "закидамо на почитовању". Али сваки великан, за себе и по себи, стоји и стајаће навек "као црквени торањ у панорами прашњаве равнице" – ако је то некаква утеха.

Критика Ваш начин приповедања пореди са књижевним поступком Јована Стерије Поповића. Сличности има и у језику?

И Стерија је, својим добом, проматрао под овим небом савременике и њихова залуд-упињања да се прикажу онаквим какви нису: локалне ћифте као светски људи, издајници као родољупци, опајдаре као гранде-даме, глупаци као учењаци, развратници као свеци, а све то у вртлогу превратног времена – историјски "нашпанованог" да комедију, са истим "дејственим лицима" и без промене декора, у трагедију очас преобрати. Не бих поредио скромне своје књижевне радове са делом великог Стерије, али не поричем да ми је Стерија разрешио многу недоумицу, поготово о менталитету нашег света, а из  језичке ризнице овог великана зајмио сам, лаке руке и без сигурног јемства, онолико колико ми бејаше потребно.

Стварате, у својим новим делима, један посебан језик, који отежава читање Ваше прозе. Верујете ли да ће неке од тих новостворених речи опстати у нашем језику?

Ни говора нема о посебном језику и новим речима, једино ако у мом приповедном плетиву, понекад и понеком, стара реч прозвучи као нова, што сматрам срећним добитком на великој језичкој лутрији, адиђарем који прави писац читаоцу с радошћу подарује, госпоствено се при том  у сену повлачећи. Не поричем да сам старим језичким матрицама веома наклоњен, што моју прозу не препоручује онима који су свикли да књиге под сунцобранима на прескок листају, а могућно је да се у мојој наративи и понека новостворена реч случајем пронађе, али за тако штогод никаква јемства дати не могу.

Једном приликом сте рекли да пишете "стварне приче из измишљеног живота". Овај парадокс објашњава, боље од свих теорија, Ваш књижевни поступак?

Хтео сам да згодном скројеницом, са што мање речи, објасним свој књижевни случај, приповедну одисеју једног самоука, пловидбу мог књижевног кораба по дебелом језичком мору. По злу би кренуло да сам се упустио у теоријске потанкости, а и питање је велико: постоји ли таква теорија која, у књижевној практици, једном писцу може "водити руку"?

Причу "Швапска коса", у којој главни јунак Стојан Јагодић коси, а за петама му трава ниче, посветили сте Душану Михајловићу, бившем министру полиције. Има ли косе којом се Србија може уредити?

Поменута прича, написана пре 32 године, првотно је објављена, истина под другим насловом, у 75. броју гласовите "Књижевне речи", чије утуљење прежалити нећу и не могу. Посвета је уследила доцније, али Душан Михајловић, велики мој пријатељ, није био министар полиције када је ту посвету заслужио, а све и да је био – ништа се у том погледу не би променило. О мотивима за овај чин не бих јавно говорио. Питали сте: "Има ли косе којом се Србија може уредити"? На ово питање одговор Вам морам ускратити, пошто сам јако подозрив према свима који су готови да се приме "уређивачког посла", у Србији и другде, поготово с косом, пошто сама кошевина, ни у стварности ни и у пренесеном смислу, не подразумева селективну дејственост: с коровом се, увек, покоси и цвеће!

У насловној причи "Ћорава страна" кажете да ће се у Псачи "укрстити и замрсити све што у свету иде напоредо". Да ли сва наша несрећа долази само зато што живимо у Псачи, у којој је мрак – најбоље видело?

Кад луди ветрови погасе свеће и кандила, кад се све на овом свету пољуља из темеља, кад "ничег нема, а све бива", док свака добра замисао саму себе одмах обеснажује – преостаје једино трепетна надежда да, негде у свеопштој тмуши, под супретом претрајава макар једна жишка, сажетак свих ватара, као симболична залога новог раздањења. Што би се наше реалности тицало, а према мом свиђању прилика, није истина да ми живимо у Псачи, "гдено је мрак најбоље видело", али је непорециво да се прамен псачанског мрака из свачије душе може исукати.