Лекина прва бразда

Телевизија „живи“ од познатих. Њихове биографије хране неколико ТВ жанрова. Што је њихова јавна делатност запаженија, то већи медијски изазов постаје њихова приватност. Актуелни поводи погодни су колико и сваковрсни јубилеји. Исповедни тон комбинује се са документарним. Описи речима подупиру се изводима из дела. Портрети се стварају техником колажа...

Најраспрострањенији је вид класичног интервјуа. Наоко најлакши за реализацију, често захтева најтемељитије ауторске припреме. У најсведенијем амбијенту често настају најсадржајнији разговори. Сами очи у очи с домаћином у студију, гости често најотвореније говоре.

За ту врсту емисија определио се Студио Б, тачно проценивши да њихова стишана, интелектуална атмосфера добро пристаје познијим сатима. И они су дати на располагање Биљани Вилимон и Вељи Павловићу да у њих сместе своје фино вођене, занимљиве сусрете у циклусима „Лагуми“ и „Ниво 23“.

Из исте куће је и изврсна серија „Мој Београд“ Иване Николић у којој она, невидљива, препушта познатим личностима да, крећући се топографијом града, описују тлоцрт свог живота. Уз наглашено ауторско присуство, Весна Дедић обрнутим поступком, инсистирањем на животопису оних који су у Београд пристигли симболичном Балканском улицом, у истоименој серији добија и скице за причу о Београду.

„Најбарокнији“ и најразвијенији вид „упознавања са познатима“ налази се на РТС-у. То је циклус „ТВ лица – живети као сав нормалан свет“ у коме се спроводи „целодневно праћење јунака“, уз мењање места и додавање саговорника. Ваљана ауторска својства Тање Петернек-Алексић, као и одлични продукциони услови, чине ову емисију јединственом по концепту.

На јавном сервису и Витка Вујовић демонстрира образац дружења са познатима који је свеж и неконвенционалан. Замишљен да буде својеврстан туристички водич, односно путопис, серијал „На скривено те водим место“ понекад је заправо путовање по личној географији – и биографији. Ако је прво издање, тамо негде пре пола године, Соња Лапатанов учинила више промоцијом незнаних и очаравајућих природних лепота Србије него сопствене природе страсне светске путнице, последње издање било је више прилог слици о личности него о пределима.

Одлазак са глумцем Браниславом Лечићем у Шабац покренуо је његову причу о детињству и младости у малом граду, подстакао носталгична сећања на блиске особе и заједничка им искуства, оживео јаке утиске и доживљаје који су обележили време сазнавања и сазревања. А одлазак на дедовину, у планинско село на Церу, и орање прве бразде на наслеђеној земљи, није – како се намах побојао – деловало патетично. После улоге у политици и министарске функције коју је упражњавао почетком двехиљадитих, када је био склон (ваљда тако схватајући природу новог посла) целомудреним фразама и „политичком паметовању“, Бранислав Лечић био је овде поново Лека, човек дирнут доласком у завичај, међу драге људе. Искрен. Обичан.