Нови преговори о Косову?

Судбина Косова и Метохије и даље је неизвесна. Многи, пре свега на Западу, тврде да је једностраним проглашењем независности „косовска прича” завршена, али реалност је да је та прича још далеко од краја, вероватније је да је само „на крају почетка”. Проглашење независности само је један део косовске кризе, а никако њен крај.

После нешто више од годину дана од проглашења независности потпуно је јасно да су нови преговори, или наставак преговарачког процеса, о судбини Косова неизбежни. То је јасно и онима који су заговарали једнострано проглашење независности и који су и даље њени најгласнији адвокати.

Врло је вероватно да би повод или изговор за нове преговоре о Косову могло бити саветодавно мишљење Међународног суда правде. Оцена тог суда могла би да се очекује најраније у првој половини идуће године. Наравно, тешко је рећи какво ће тачно бити то саветодавно мишљење, али већина западних познавалаца прилика сугерише да га треба очекивати по формули „ни вино ни вода”. У том светлу врло је вероватно да ће саветодавно мишљење потврдити основне принципе међународног права и заштите територијалног интегритета суверене државе, значи Србије, али истовремено прихватити и неке од аргумената косовских Албанаца, пре свега тврдње да су им њихова права била ускраћена, и то насилним путем. Међународни суд, по свему судећи, неће улазити у све околности косовске кризе јер би то довело и до проблема НАТО бомбардовања, као кључног догађаја, него ће у основи следити политички амбијент једностраног проглашења независности. То је у духу статуса Косова као експеримента у рушењу сада већ бившег међународног поретка и инструмента у позиционирању великих сила у тражењу новог уређења света.

Тако ће то саветодавно мишљење највероватније бити дефинисано политичким амбијентом. Иако је то суд правде, његових 15 судија живеу реалном свету. Другим речима, биће то, у основи, политичка одлука која ће дати могућност да се наставе преговори о судбини Косова.

Врло је тешко рећи кад би ти нови преговори могли почети, али је приметно да је у дипломатским и круговима владиних стручњака неколико западних земаља нека врста припрема већ почела. С тим послом требало би да започне и Србија. Слична искуства сугеришу да би најбоље било формирати засебну стручну групу која би свакодневно пратила збивања и на основу ваљаних и релевантних информација доносила анализе и процене. То би био једини посао те групе, тако важна ствар се не може радити успут, пола радног времена или у пролазу. Та група требало би да буде дугорочнијег карактера, независна од смене влада и политичке власти.

Неопходно је, наравно, у том изузетно важном послу бити реалан и искрен, без великих емоција. На Косову и са Косовом, ипак, нешто се десило, без обзира на то ко је крив, и сад је веома тешко, пре свега у мирнодопским условима вратити „точак уназад”. То је уистину историјски државни посао.

Србија би у својој интересној позицији требало да уважава два основна елемента косовске реалности – међународни амбијент и економску ситуацију на Косову.

Косово је изузетно важан међународни проблем. Косовска криза је довела до првог отвореног политичког сукоба великих сила и заоштрила је односе међу великима више него ратови у Ираку и Авганистану. Ситуација у свету, међутим, темељно се променила, међународна сцена није више униполарна и велике силе сада настоје да се договоре а не свађају. Односи између Русије и Америке су, на пример, због Косова доспели на најнижу тачку у последњих 20 година али сада нови амерички председник Барак Обама иде у званичну посету Москви. Косово би од инструмента генерисања сукоба могло да буде и један од елемената договора и „помирења”.

Србија би, зато, требало да из дана у дан пажљиво прати те промене у савременом свету и реално одреди своје место и улогу у новим преговорима о Косову. Утолико пре што се у добром делу међународне стручне јавности ствара уверење да Србија нема јасних идеја, да чак није ни довољно заинтересована, што је отежавајућа околност за њену позицију.

Економска ситуација на Косову могла би покварити многе планове и битно утицати на будућност тог простора. Косово, у ствари, нема економију, а не постоје ни ваљани системи здравствене заштите и образовања. Богатство Косова је, изузев резерви лигнита, само фабрика митова. Више од 60 одсто становништва, према проценама УН, живи у беди или на граници беде. Ниво незапослености нико поуздано не може израчунати али се процењује да се од средине до средине креће између 40 и 80 одсто. Скоро 52 одсто популације, мада нико поуздано не зна колико људи живи на Косову, млађе је од 28 година. Већина оних који су млађи од 18 година, према стандардима УН, сматра се неписменим. Косово не може само да опстане и мора да буде нечији део а чији и у којој мери то треба да дефинишу нови преговори. То је реалност.

Реално је очекивати да Србија после нових преговора не остане без ичега на Косову а шта ће то бити зависи пре свега од саме Србије и њене „вештине могућег”.

Новинар и публициста, аутор књиге „Скривена реалност Косова”

Синиша Љепојевић