Novi pregovori o Kosovu?

Sudbina Kosova i Metohije i dalje je neizvesna. Mnogi, pre svega na Zapadu, tvrde da je jednostranim proglašenjem nezavisnosti „kosovska priča” završena, ali realnost je da je ta priča još daleko od kraja, verovatnije je da je samo „na kraju početka”. Proglašenje nezavisnosti samo je jedan deo kosovske krize, a nikako njen kraj.

Posle nešto više od godinu dana od proglašenja nezavisnosti potpuno je jasno da su novi pregovori, ili nastavak pregovaračkog procesa, o sudbini Kosova neizbežni. To je jasno i onima koji su zagovarali jednostrano proglašenje nezavisnosti i koji su i dalje njeni najglasniji advokati.

Vrlo je verovatno da bi povod ili izgovor za nove pregovore o Kosovu moglo biti savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde. Ocena tog suda mogla bi da se očekuje najranije u prvoj polovini iduće godine. Naravno, teško je reći kakvo će tačno biti to savetodavno mišljenje, ali većina zapadnih poznavalaca prilika sugeriše da ga treba očekivati po formuli „ni vino ni voda”. U tom svetlu vrlo je verovatno da će savetodavno mišljenje potvrditi osnovne principe međunarodnog prava i zaštite teritorijalnog integriteta suverene države, znači Srbije, ali istovremeno prihvatiti i neke od argumenata kosovskih Albanaca, pre svega tvrdnje da su im njihova prava bila uskraćena, i to nasilnim putem. Međunarodni sud, po svemu sudeći, neće ulaziti u sve okolnosti kosovske krize jer bi to dovelo i do problema NATO bombardovanja, kao ključnog događaja, nego će u osnovi slediti politički ambijent jednostranog proglašenja nezavisnosti. To je u duhu statusa Kosova kao eksperimenta u rušenju sada već bivšeg međunarodnog poretka i instrumenta u pozicioniranju velikih sila u traženju novog uređenja sveta.

Tako će to savetodavno mišljenje najverovatnije biti definisano političkim ambijentom. Iako je to sud pravde, njegovih 15 sudija živeu realnom svetu. Drugim rečima, biće to, u osnovi, politička odluka koja će dati mogućnost da se nastave pregovori o sudbini Kosova.

Vrlo je teško reći kad bi ti novi pregovori mogli početi, ali je primetno da je u diplomatskim i krugovima vladinih stručnjaka nekoliko zapadnih zemalja neka vrsta priprema već počela. S tim poslom trebalo bi da započne i Srbija. Slična iskustva sugerišu da bi najbolje bilo formirati zasebnu stručnu grupu koja bi svakodnevno pratila zbivanja i na osnovu valjanih i relevantnih informacija donosila analize i procene. To bi bio jedini posao te grupe, tako važna stvar se ne može raditi usput, pola radnog vremena ili u prolazu. Ta grupa trebalo bi da bude dugoročnijeg karaktera, nezavisna od smene vlada i političke vlasti.

Neophodno je, naravno, u tom izuzetno važnom poslu biti realan i iskren, bez velikih emocija. Na Kosovu i sa Kosovom, ipak, nešto se desilo, bez obzira na to ko je kriv, i sad je veoma teško, pre svega u mirnodopskim uslovima vratiti „točak unazad”. To je uistinu istorijski državni posao.

Srbija bi u svojoj interesnoj poziciji trebalo da uvažava dva osnovna elementa kosovske realnosti – međunarodni ambijent i ekonomsku situaciju na Kosovu.

Kosovo je izuzetno važan međunarodni problem. Kosovska kriza je dovela do prvog otvorenog političkog sukoba velikih sila i zaoštrila je odnose među velikima više nego ratovi u Iraku i Avganistanu. Situacija u svetu, međutim, temeljno se promenila, međunarodna scena nije više unipolarna i velike sile sada nastoje da se dogovore a ne svađaju. Odnosi između Rusije i Amerike su, na primer, zbog Kosova dospeli na najnižu tačku u poslednjih 20 godina ali sada novi američki predsednik Barak Obama ide u zvaničnu posetu Moskvi. Kosovo bi od instrumenta generisanja sukoba moglo da bude i jedan od elemenata dogovora i „pomirenja”.

Srbija bi, zato, trebalo da iz dana u dan pažljivo prati te promene u savremenom svetu i realno odredi svoje mesto i ulogu u novim pregovorima o Kosovu. Utoliko pre što se u dobrom delu međunarodne stručne javnosti stvara uverenje da Srbija nema jasnih ideja, da čak nije ni dovoljno zainteresovana, što je otežavajuća okolnost za njenu poziciju.

Ekonomska situacija na Kosovu mogla bi pokvariti mnoge planove i bitno uticati na budućnost tog prostora. Kosovo, u stvari, nema ekonomiju, a ne postoje ni valjani sistemi zdravstvene zaštite i obrazovanja. Bogatstvo Kosova je, izuzev rezervi lignita, samo fabrika mitova. Više od 60 odsto stanovništva, prema procenama UN, živi u bedi ili na granici bede. Nivo nezaposlenosti niko pouzdano ne može izračunati ali se procenjuje da se od sredine do sredine kreće između 40 i 80 odsto. Skoro 52 odsto populacije, mada niko pouzdano ne zna koliko ljudi živi na Kosovu, mlađe je od 28 godina. Većina onih koji su mlađi od 18 godina, prema standardima UN, smatra se nepismenim. Kosovo ne može samo da opstane i mora da bude nečiji deo a čiji i u kojoj meri to treba da definišu novi pregovori. To je realnost.

Realno je očekivati da Srbija posle novih pregovora ne ostane bez ičega na Kosovu a šta će to biti zavisi pre svega od same Srbije i njene „veštine mogućeg”.

Novinar i publicista, autor knjige „Skrivena realnost Kosova”

Siniša Ljepojević