Тржиште као бојиште

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, децембра – Усред предбожићне потрошачке грознице многи Американци овога пута одустају од обичаја да пиље само у заводљиву робу. Мало-мало, па баце поглед и на остале муштерије.
Обраћање пажње на друге није израз нарастања ни конзументске конкурентности ни друштвености. Оно је, пре свега, појачана мера личне безбедности, после масакра у тржном центру у Омахи, где је ове недеље један тинејџер – без посла, школе и животног смисла – убио осморо људи, а онда и себе.

Одједном се, тако, испоставио раскол у сили која понајвише обједињава живаљ суперсиле – васколикој потрошњи. Кад је тај претпостављени страсни купац, као симбол заједништва, спремнији да одузима животе него да накрцава робу, шта онда треба очекивати од других, мање социјализованих појединаца, забринули су се грађани.

Нарасле стрепње

Надлежни су претходно упозоравали да би терористи могли да ударе баш на тржне центре, јер их виде као шансу за масовну егзекуцију, али се сада труде да оспокоје суграђане. "Убиства у шопинзима су екстремно ретка", поручио је шеф Федералног истражног бироа Роберт Милер. И подсетио – да је Америка "слободна земља којој не приличи да стражари на свакој капији". Умиривању јавности се придружио и њујоршки професор безбедносног менаџмента Роберт Мекрај: "Релативно је мало криминала у тржним центрима, кад се у виду има податак да их посећује 190 милиона људи месечно."

Стрепње су ипак нарасле толико да су распламсале полемику. Жмарце је нарочито појачала – како констатује високотиражни "Ју-Ес-Еј тудеј" – околност да су се у Омахи судариле две овдашње "класике": идеал шопинга (поготову претпразничног) и појава суманутог револвераша (као у филмском вестерну) који око себе бљује ватру.

Тржиште је одувек било нека врста бојишта, подсећају хроничари, али попришта чија се суровост огледа у посезању за новчаником – а не за редеником. Наводе и пословицу гуруа бизниса са Далеког истока који су системе засновали на принципу "боље је трговати, него ратовати".

Али, кад се види да су "ствари кренуле наопако", треба да се појачају мере безбедности и око знамења слободног тржишта, свима отворених врата, како би се предупредиле експлозије насиља из несистемских душа, сугерише се с разних страна. Неки предлажу копију "израелског система, с постављањем детектора на улазима"…

Испади у стилу Дивљег запада ипак се не могу спречавати по методима Блиског истока, одговарају браниоци америчких традиција. Овде је све посвећено мамљењу купаца и смањењу њихове самоконтроле па би, додају, мере безбедносне контроле негативно утицале на потрошњу, која је и материјални и психолошки темељ система.

Под окриљем "глобалног рата против тероризма" већ су, додуше, сужене традиционалне грађанске слободе, али се још није отишло "тако далеко" да би се потискивале потрошачке слободе, а поготову навике на стицање. Не смемо да дозволимо да нас једно зло одвраћа од прибављања добара и набаци нам страх уместо уживања, чују се аларми, међу којима су и гласови и дама из Омахе – Кетлин Хеселинк и Џуди Мошер. Детектори на улазима робних кућа би, по њима, пре одагнали купце него што би спречили нападаче.

Водитељ једног радијског контакт-програма Мајкл Медвед упозорава да су застрашивања ионако превршила меру. Помиње неколико "катастрофичарских" нових књига. У једној се каже да "Америка срља у сопствени распад", друга указује на "десетостепени пројекат Бушове администрације за завођење фашистичке диктатуре". На сличној таласној дужини је и видео-снимак с "фактима" да "међународни банкари кују план за ликвидацију 80 одсто човечанства"…

Сумње у оптимисту

Олаком успаничавању доприносе, наставља аутор, и актери захуктале предизборне кампање за председника САД. Испада, прецизира, да ако не гласају за једног од њих, грађани ризикују да "остану без одбране од тероризма, изгубе здравствено осигурање, да буду изложени упадима илегалних имиграната, успостављању "фундаменталистичке теократије".

И не само то. Коментатор, који себе представља као оптимисту, жали се да га називају "наивчином" и "овцом". И – да му стижу сумњичења да је "плаћеник" неке од политичких струја.     

Отприлике, ако ниси катастрофичар, онда си катастрофалан. Политичарима полази за руком да споје, ако не грађане, а оно те две крајности: Бела кућа је причала да им прети катастрофа пошто "Ирак поседује оружје за масовно уништавање", али се та тврдња показала као катастрофална грешка, ратна и уопште.

Потрошачи су изван тих подела, па је утолико теже дати дијагнозу – на шта су спремни. Зна се једино да не желе да остану без – статуса купца. Могу да не оду ни на ратиште ни на биралиште, али морају – на тржиште.