Тајне Настасијевића

Дуго је традиција у овом делу Балкана била нешто што није било препоручљиво посебно истицати ни претерано се на њу позивати, нарочито, ако је уз све то стајао идеолошки жиг. Осетиле су то многе породице, па и једна од најзначајнијих и најкреативнијих у целокупној српској култури – породица Настасијевић, у којој су четири брата били уметници, сестра Славка, чувени професор математике у Четвртој мушкој гимназији, а болешљива Даринка историчар. Међу свима њима песник Момчило Настасијевић оставио је својом поезијом и прозом најдубљи траг у српској култури и без икаквих ограда може се назвати највећим нашим песником 20. века. Најстарији брат Живорад био је сликар, Светомир композитор, а најмлађи Славомир писао је историјске романе.

После два врло успела представљања, такође једно време скрајнутих писаца – Растка Петровића и Станислава Винавера – у Културном центру Београда (од 21, маја до 21. јуна), ово пролеће биће у знаку Настасијевића, под насловом „Тајне Момчила Настасијевића”, али ће истовремено бити представљено и стваралаштво остале браће – слике, нотни записи, историјски романи, једно време из породице „изгнаног” Славомира.

С њим већ почиње да се открива вео тајне. У породици Настасијевић нико се није женио ни удавао. Најмлађи брат прекршио је неписани завет и у породични дом, у Ивана Милутиновића улици у Београду, могао је да се врати из Сремских Карловаца тек после смрти његове супруге. Као моћни Јунгов Анимус проф. Славка Настасијевић одређивала је шта је најбоље за породицу и тога се придржавала до краја живота. Добро сам је упознала, пошто сам са својим покојним супругом Зораном Глушчевићем једном недељно одлазила у посету живим и мртвим Настасијевићима. Кад се у приземљу зграде, у којој су становали, отворе врата, поглед ми је увек остајао прикован за један портрет Момчила Настасијевића (1894-1938), који је сликао његов најстарији брат Живорад. Загонетни поглед био је директно уперен у посетиоца, с необично постављеном левом руком, у којој сам, вероватно у зависности и од сопствених осећања, годинама видела црвену јабуку, а потом стаклену куглу. Много касније једва сам себе убедила да је рука празна. Никад нисам успела да протумачим зашто је моје несвесно „желело” да у руци види непостојеће рајско воће, да ли је то значило да је улазак једног скептика у ту посвећену просторију био увод у непознате светове Момчила Настасијевића, у неку тајну коју је крила ониричка прича „Записи о даровима моје рођаке Марије”. Кад сам после дужег времена била сигурна да је у руци стаклена кугла, и сама сам поверовала да постоје светови које је само он видео, опомињући браћу да је опасно улазити у заумно ако нису припремљени за то.

Да ли су мојим сновиђењима на јави допринеле ониричке приче које је професорка Настасијевић често понављала и које су се све односиле на песника, есејисту, прозног и драмског писца Момчила – од тога како су изгледали разговори за чувеним црним кожним столом и истим кожним столицама на којима су седели и водили дијалоге неки од најзначајнијих стваралаца, тада тридесетих година гласовити модернисти: Станислав Винавер, Милош Црњански, Димитрије Митриновић, Растко Петровић, Исидора Секулић, Душан Матић, Павле Стефановић, Десимир Благојевић... Посебном тајном, за сестру Славку, била је обавијена прерана смрт њеног најомиљенијег брата, о чему је увек с посебним тоном говорила, посебно о оном што се догодило после његове смрти. Ониричко је победило њену егзактност.

Оно што је сигурно, јесте да је Момчило Настасијевић унео у наше песништво дотад непознати језички звук, извлачећи га из наше традиције, стварајући песништво слутње, унутарње, заумно звучање, које је тешко књижевно класификовати, нарочито нашим појмовним језиком. Његов песнички језик створен је у метафизичкој вези духа и звука, а из његовог „тамног вилајета” у нашу литературу ушла су дотад непозната онеобичења, са езотеријским елементима.

Ретко која светска култура има тако разнородну и уметнички високовредновану породицу, и најнормалније би било да у Београду, где су најдуже живели, постоји легат породице Настасијевић. Али, градски оци из осамдесетих година, међу којима су неки још живи, нису имали разумевања за молбе сестре Славке. Недостатак новца или незнање, а можда и идеолошки предзнак који је дуго пратио ову породицу, били су најчешћи изговор. На сву срећу, они који су тада били на челу општине Горњи Милановац, одакле се породица доселила у Београд, сместили су наслеђе Настасијевића у Завичајни музеј који сад може да се похвали једним од највреднијих уметничких легата. Зато је за сваку похвалу подухват Београдског културног центра, пре свих Оливере Стошић, Предрага Петровића и арх. Марине Докмановић, да Настасијевиће, бар на месец дана врате, у Београд.