У трагању за језиком поезије

Један од најцењенијих пољских песника Адам Видеман, први пут крајем маја долази у Београд да би учествовао на III фестивалу поезије, док ће Трећи трг, организатор фестивала, објавити већи избор из његове поезије. Видеман је рођен 1967. у Кротошину, и није само песник већ и прозаик, књижевни и музички критичар, преводилац, сликар, уредник часописа „Студиум”, добитник награда: Удружења пољских издавача, Фондације Кошћелских… Номинован је за награду „Нике”, магистар је пољске филологије, студирао музикологију и филмологију, аутор шест песничких збирки и три књиге прозе, штампан у важним часописима и антологијама, превођен на енглески, бугарски, хрватски, српски, чешки, француски, шпански, холандски, немачки, словачки, словеначки, шведски и др., представљао пољску књижевност на бројним фестивалима поезије, сајмовима књига у Франкфурту и Лајпцигу. Избор из његове поезије који ће се појавити превела је потписница ових редова.

У својој поезији и у прози користитеколоквијалнијезик. У најчешће теме Вашегстваралаштва спадају свакодневни живот, путовања, „разговори садругима”.У који правац тзв. младе пољске књижевности спадате?

Колоквијални језик је само један од „језика” којима се служим. Чак мислим да ми је у последње време важнији језик филозофских расправа, приручника, уџбеника и сл. У најновијој збирци „Филтри” користим конвенцију journal intime са свим њеним последицама. Сматрам да је основно својство мојих стихова вишејезичност, карактеристична за пољске песнике који су дебитовали деведесетих година, у атмосфери постмодернизма.

Како видитепрелом у пољској књижевности пре и после 1990. године? Укинута је цензура, појавила се маса нових часописа, књижевних група и поетика, почели сте да контактирате с вршњацима из других земаља, користили сте иностране стипендије, превођени сте.

Из перспективе следећих 10 година те промене не изгледају толико преломне, како нам се онда чинило. Прелом се састојао у гашењу (привременом) деловања патетичне поетике Милоша и Херберта и открићу песника који отварају перспективу постмодернизма, Мирона Бјалошевског и Витолда Вирпше – од којих је први револуционисао модел личне поезије, а други интелектуалне – чији су амерички еквиваленти Френк О’Хара и Џон Ешбери. Са тим је био повезан нов приступ метафизици, референцијалности текста, политици и сл. То настављамо, док се млађи писци враћају идеологизованом и комуникативном стваралаштву.

Да ли стеучествовалиу дискусијама о карактеру и циљевима младе књижевности, поготову када је дошло до поделе на класицисте, варваре, баналисте, бруталисте, охаристе? На који начин су књижевност Ваше генерације обогатиле друге области уметности, специјално рок музика? И сами,осим књижевности,бавитесе књижевном и музичком критиком, сликате, цртате...

Те дискусије, те поделе су се чиниле узбудљивим, чак забавним с тачке гледишта ствараоца који посматра ражешћене критичаре – тада сам написао дело „Јеловник. Нов састав” које је показивало у којим су се апсурдним конфигурацијама појављивала имена младих песника који су тежили некаквој синтези ствари. И часописи су се тада чинили важнији. Нисам био повезан с „бруЛионом” већ с „Новим покретом” који је промовисао писце попут Сосновског, Мелецког, Ткачишина-Дицког, а своје чланке је у њему објављивао тада најактивнији критичар, Карол Малишевски. „бруЛион” је био „општекултурни” часопис, међутим у њему су се брзо испољиле „мафијашке” структуре, пре је уздизана средина из које потиче неки писац него његове књижевне вредности, чега се и данас држе многи уредници. А што се тиче музике? Мени је веома важна, мада не нужно рок већ пре авангарда XX века с њеним бројним концепцијама необичне и скривене лепоте. Моје цртање је сасвим по страни и без већег значаја.

Како данас видитеситуацију младе пољске књижевности у поређењу с другим књижевностима?

У поређењу са светском поезијом сматрам да је пољска задовољавајућа: Марта Подгурњик, Дарјуш Сошњицки, Тадеуш Пјуро или Бохдан Задура су својим новим књигама доказали да су у савршеној форми, а појављују се и млади, изузетни таленти попут Конрада Гуре. Лошије ствар стоји с прозом која је упала у мреже лаке „ангажованости” и брзог реаговања на новинске вести, због чега њен уметнички ниво опада. Само се за Дороту Масловску и Јануша Рудњицког може рећи да су изврсни.

Да ли познајете младу српску књижевност и шта мислиш о њој?

Морам да признам да од српских писаца знам само Наташу Жижовић коју сам упознао на фестивалу у Медану. Памтим њену песму „Моја буба”, јер тај наслов звучи забавно на пољском. Надам се да Наташа као писац напредује и да ћемо се срести у Београду.