Култура у гуменим чизмама

Политика: Проблем је што ће криза потрајати па ће новца реално бити мање убудуће. Како се понашати у кризи?

Меденица: Ја јесам за децентрализацију, али мантра децентрализације има и наличје, а то наличје може бити некад провинцијализација. Не кажем да моменат провинцијалног или локалног не може бити препознат и у Новом Саду и у Београду. Белеф је за мене локална манифестација, која има друштвени значај за Београђане који су током лета остали у граду: да ипак имају неку културну забаву. Ми, људи из струке, знамо и да неким представама у селекцији Стеријиног позорја које долазе из Војводине, тамо није место.

Лалић: Не бих сада о програму, у ситуацији када говоримо о питању голог опстанка. Мој професор Јован Христић, када нас је учио како да пишемо драме, говорио је: Децо, морате да прикажете гледаоцима од чега ваши јунаци хлеба једу. Ја с рупом у буџету од 100.000 евра у овом тренутку имам озбиљан проблем и користим све своје алате, везе, моћи да то превазиђем некако. Нисам заслужио ту рупу, разумем државу, разумем покрајину, али не разумем одсуство правовремености.

Брадић: Ја сам пре три месеца рекао да ће бити хлеба и маслаца, за кавијар неће бити. То је веома јасан сигнал. Наравно, и ми бисмо волели да је ситуација другачија. Али она мора да се сагледа у целини, у противном, доћи ћемо до позиције да је овај фестивал једини који је значајан. Шта ћемо онда са Врњачком Бањом, Ужицем, на пример?

Туцаковић: Криза, евидентно је, неће бити само ове године, него по свим сигналима које добијамо из глобалне заједнице, она се пројектује најмање на следеће две године. Гледајући нацрт Закона о култури на сајту Министарства, о којем ће тек бити доста полемике, очито је да се култура налази у фази трансформације. Случај Егзита, односно Синема ситија, односно Стеријиног позорја у овој концепцији, видим као позитиван пример трансформације. Не смеју одређене интересне клике из Београда да траже свој интерес у мањим срединама, него та енергија мора да долази, као у случају Лесковца, од младих људи у тим срединама. Тако избегавамо феномен „београдизације културе”. С друге стране, и ти људи морају да схвате да прелазимо на нови модел културе где Министарство не сме да буде једина адреса. Не бих упадао у замку да ли је требао 6. октобар, да ли је требало ово или оно раније да се направи у култури, битно је да једног тренутка мора да се крене. Одајем признање Министарству културе што је у овом тренутку одлучило да учини тај корак. Сад је питање да ли је то био прави тренутак, и да ли је то популарна мера? Популарна мера сигурно није и Министарство ће бити критиковано чак и да је потпуно у праву, јер и многе добре владе у Европи су пале у овом моменту кризе.

Политика: Како да се изврши рационализација? Култура је на раскрсници, транзиција је, траже се нови начини финансирања програма и институција.

Туцаковић: Један од проблема који не сме да се изгуби из вида су биоскопи. Оно што се није десило позоришту и неким другим уметностима то је пиратерија. У центру Београда налази се сталак са филмовима, где се драстично крши закон. Ова количина дивних људи у униформама која се зове полиција не реагује на тај драстичан прекршај. И критика није на адресу Министарства културе, него Министарства унутрашњих послова. Филм трпи страшно због тога. Нисте гледали „Београдског фантома” – изађите на улицу, за сто динара купићете копију. То је филм који треба да буде дика и понос фестивала у Новом Саду! Његови аутори нису искључиво чекали на средства Министарства да путем успешности тог филма одреде своју даљу судбину.

Брадић: Није битно ко је дао новац, битно је да имамо културни производ. Ако се финансира пројекат фестивала у Војводини, то може да се ради са неколико нивоа: један је републички, један покрајински, један градски или општински. У Србији, јужније од Београда, ако некој манифестацији не дате подршку, она ће је тешко добити у самој тој средини, зато што локална власт није кадра да уважи такав потенцијал. Министарство културе је дужно да прати општи интерес и у локалу. Ситуација која се десила у Бору, социјални случајеви који се лошом прерасподелом буџета у локалу, и од запослених у култури, стварају широм Србије, нама шаљу поруку над којом се ваља замислити: поруку о томе колико се и како троше буџети општина на одређене, и на које и какве манифестације. А да не говоримо о институцијама културе у тим градовима, где се људи на послу крећу у гуменим чизмама, где прокишњавају зграде, где постоји велики проблем девастације и материјалног и креативног.

Лалић: Кад смо код децентрализације, видели сте две представе које су накнадно уврштене у програм Стеријиног позорја. Ако имате резултате које, рецимо, прави Биљана Вујовић, директор Народног позоришта у Нишу, важно је препознавање и охрабривање. Она је поставила представе које ће доћи на Позорје, које је радио сјајни Андраш Урбан, сада ради са Душаном Јовановићем. Такав пи-ар ефекат допринеће да се локални челници заинтересују за неко позориште, да сутра дају већи буџет и да ми можда фестивалом потпомажемо неке средине. Јер је „Деже Костолањи”, позориште у Суботици, пет пута интересантније и боље од Звездара театра. То одговорно потписујем. То треба да се изговори. Овде има пуно инерције, колотечине.

Меденица: Једна значајна ствар је овде изречена, а то је да ли је бренд одређене институције значајнији од програма те институције и да ли ми на развоју публике радимо више тиме што јачамо бренд, или тако што ћемо водити рачуна о програму. Стављам апсолутни нагласак на програм, иако је у току мог мандата на Позорју главни проблем био изостанак маркетинга. Стеријино позорје никада није имало добар маркетинг, док није Иван Лалић дошао на његово чело. Али мислим да је сада, очигледно, сегмент програма остављен по страни, јер је фокус стављен на маркетинг. Постоји у Новом Саду евиденција да је интернационализација Стеријиног позорја, коју сам спроводио доводећи и стране представе по домаћем тексту, апсолутно променила структуру публике. Први пут на Позорје почела је да долази и млађа публика. Хоћу да кажем да се самим програмом мењала публика. Ревијални фестивали имају културолошки значај, не и естетски, а фестивали са концептом имају и културолошки и естетски значај. Даћу још један пример: у току мог мандата уметничког директора Стеријиног позорја, за четири године ниједан домаћи редитељ није добио Стеријину награду, добијали су само странци који су радили домаће текстове негде у иностранству. То није нешто због чега се радујем, напротив, али јесте естетска мисија. Тиме се даје на знање да су, ето, неки швајцарски или немачки редитељ боље разумели српски текст.

Брадић: Годинама су награде настајале тако што онај ко награду није добио на „овом” фестивалу мора је добити на следећем. Тако је настала фестиваломанија.

Туцаковић: То је синдром, некад се звао „индиго” сад се зове копи-пејст. Али, и велики фестивали долазе у кризу. Кански фестивал је у озбиљној кризи последњих неколико година, због тога што су други фестивали који му дишу за врат, Венеција и Берлин, свежији, храбрији, иновативнији. Не заборавимо индустријски аспект филмске уметности, јер дешава се да овде и несвесно некад копирамо матрице постојећих фестивала у иностранству. Друга ствар је та асиметрична културна федерација где имамо Београд и Војводину, с једне стране, а југ с друге стране. То није ни социолошка, ни политичка, па ни идеолошка констатација, него сурова реалност. Нисмо поменули још један велики појам, а то је гламур који се веже за фестивале. Гламуризација у провинцијалним условима добија прилично закошење, постаје неукусна нушићевско-ковачевићевска категорија. Плашим се да борски инцидент може да буде почетак лавине. Постоји опасност да у овој економској кризи култура почиње да се препознаје као луксуз.

Брадић: Ми о томе апсолутно размишљамо. Амбијент је такав да у овом тренутку култура може постати колатерална штета – ако се о томе не води довољно рачуна, и ако се том питању не приступи пажљиво, већ се настави са реализацијом неуспешних пројеката или са „неговањем” пропуста из прошлости. Имао сам таквих живих дискусија и у Нишу, и у неким другим местима, где се културни радници и те како буне због тога што, када анализирају систем финансирања културних институција и програмских манифестација у претходном периоду – виде да чак више од 95 одсто средстава иде у Београд и Војводину. Околности су такве, и тешко их је изменити преко ноћи.

Меденица: Мислим да није било довољно рећи да је публика већ у оквиру једне уметности доста различита, а поготово када се пореди од уметности до уметности. Када је позориште у питању, ниједан маркетиншки аспект не може ту уметност учинити масовном уметношћу и масовном културом. Мислим да је погрешна стратегија много улагати у маркетинг, којим ће се позоришна публика повећати за пола процента.

Лалић: Ја се снажно противим том. Даћу ти један образац.

Меденица: Не постоји могућност да се противиш томе, зато што немаш чињенице.

Лалић: Прошле године смо применили један рецепт где смо користили канале комуникације и циљну групу Егзита за скретање младих људи ка филму. Тада је 55.000 људи било у Новом Саду, у граду који нема биоскоп. Мене јако занима ове године на Стеријином позорју које има већи број програма, да ли ћу успети, користећи истоветне канале комуникације, да привучем и откријем нову публику. Верујем да су ми добре шансе, продају се карте за веома скупе представе, Шербеџија кошта 2.000 динара, иде јако добро. Наравно то није циљна група…

Иван Меденица: То јесте циљна група за људе који не иду у позориште, јер они долазе на име Шербеџије, иако знамо из стручних кругова да неке од тих представа нису уметнички веома релевантне.

Иван Лалић: Националне представе, две, три су продате већ за неколико дана.

Брадић: Имамо сада две основне тезе и мислим да је то и основа будућих разговора. С једне стране, то су програми фестивала, и иновације тих програма; с друге стране – уздизање публике. Често најелитнији догађаји, уколико су добро најављени и промовисани, постижу највећи успех. Али је најважније да фестивал не буде репродуктиван, већ продуктиван, не копи-пејст, него да афирмише нове вредности; не само публику, него вредности.

Иван Меденица: Важно је рећи, „уздизање публике”, а не само увећање публике, не знам да ли је министар намерно изабрао праву реч.

Брадић: Намерно.

Политика: Постоји фестивализација публике и људи су по инерцији навикли на то, можда зато што им нису понуђени алтернативни обрасци. Да ли постоје неки јефтинији модели, пошто је криза. Нека „ноћ позоришта”, „ноћ филма”?

Иван Лалић: То је  питање тријаже. У свету сваки дан по један фестивал настане. Пустите њих саме да се боре, па ће један привући програм, други неће, један ће пропасти, итд. Министарство културе у овом тренутку треба да има неке механизме финансирања, да покаже које смотре хоће, а које неће.

Мени се није допала она подела на праву културу и на фестивале која је споменута на почетку – да ли је ту културна индустрија крива не знам – тај пејоративан однос према свему фестивалском. Јер, фестивали постају социолошки императив у савременом друштву где човек једноставно нема времена да конзумира репертоарске садржаје, већ тражи бест-оф, тражи компилацију, тражи друге садржаје, и да нешто поједе, и да неког сретне, да направи неки посао, копродукцију, неку сарадњу, неко умрежавање.

Иван Меденица: Да ли постоје алтернативни модели? Па постоје и то је врло занимљиво. Рецимо, позоришта организују веома често у свету, а сад и код нас, тзв. шоу-кејс, направе мини-фестивал од властите продукције, позову партнере, госте, критичаре, стране продуценте и направи се врста алтернативног фестивала, од представа те куће, без додатних средстава, што је занимљив алтернативни модел.