Село без биртије

Костајница – Пре готово два века у Бабинцу, селу пет-шест километара далеко од Костајнице у Републици Српској, биле су само две колибе. У једној се скрасила бака Ђуја, а у другој чича Милан Чолић. Није прошло пуно времена, а у Бабинац долазе његови нови становници, прогнаници са Баније.

По тој баба-Ђуји село Бабинац је и добило име.

И једно од четрдесетак врела питомине поткозарског краја, по тој баки носи име „Ђујиновац”. А друго врело – „Опанак” добило је име по опанцима, опуташима, које је бака Ђуја сама правила и обувала их када је ишла на врело по воду.

Данас је у Бабинцу око 150 душа Чолића, Згоњанина, Вујановића, Гачића, Миљковића, Вукмировића, Кукрика, Станића, Зарића... али и Мухарема. Сви су православци. Чак и Мухареми који, откако знају за себе, носе српска имена и славе крсну славу. Читали су они књиге и листали документе, али никада нису сазнали откуд им презиме Мухарем.

Политичари су током педесетак година прошлог века углавном својатали Бабинац. Село је два пута припадало данашњој Козарској Дубици, а по једном Новом Граду и Костајници.

У Бабинцу нема ни цркве, ни школе, ни продавнице. Чак ни сеоске биртије. Али има свирке и песме под готово сваким кровом. Овде је тамбурица увек враћала наду у живот. Дизала из мртвих, рекли би сељани. С тамбурицом су се пријатељи и зоре дочекивали. На арманима, пландиштима, а заправо пољанама расутим по селу, свирало би се, ашиковало и, уз тамбурицу, волело.

Пре шездесетак година, Борко, Гојко, Симо и Чедо били су чланови првог већег сеоског тамбурашког оркестра. Данас су у Бабинцу тамбураши окупљени у оркестру „Воденица”. Све инструменте за тамбурашки квартет израђује сам Јефто који подједнако добро познаје и разликује „сремски од фаркашког, односно руског штима”.

– Да је бар мало среће, израда жичаних инструмената, за моју породицу могла би да буде уносан извозни посао од кога би се могло доста добро живети. Интересовање је велико, посебно у Хрватској у којој се мало ко бави овим послом иако је код њих тамбурица национални инструмент – прича Јефто Чолић.

За само десетак последњих година у Бабинцу је засађено на стотине дунума воћњака. Питомином се расула стабла шљиве, крушке, малине, али и три хектара површине на којој, већ другу годину, треба да роде лешници.

– Жалосно је што многи од нас сарађују само са накупцима. И то у свим пословима. Ето, ја сам саднице такозване истарске љеске купио од неког накупца из Новог Сада који је, опет, те саднице набавио од неког свог пословног партнера из Турске. Замислите, зараду и Истранима и Турцима и Новосађанима морам да донесем и платим на крају само ја и мени слични – јада се Јефто.

Једно стабло крушке већ више од две стотине година доминира Бабинцем. Веле да су га „неки ратници, поробљивачи, калемили неком сортом какве није било у Босни”. Кажу да су војске сушиле плод те крушке и тиме се храниле. Веле да је „само једна половина осушене крушке убране у Бабинцу, ратнику била довољна за цели један дан”.

-----------------------------------------------------------

Како је Месић рушио стабла

Причају у Бабинцу како је Стипе Месић седамдесетих година прошлог века, после одлежане затворске казне, дошао у Слабињу, родно село своје супруге. Недалеко од села, у шуми Сијенац код Бабинца, рушио је стабла.

– Са секиром и „жагом цугерицом” у шуму је ишао заједно са мојим ујаком, а његовим пашанцем... Ко је тада могао и поверовати да ће нам, како год је рушио стабла, са својим политичким истомишљеницима, Месић срушити и бившу земљу – каже Јефто Чолић.

Славиша Сабљић