Чавес и левица

Има у Латинској Америци делотворних левичара на челу држава који социјализам у 21. веку не повезују са ауторитарном влашћу, једнопартијским системом, укидањем медија и неистомишљеника…којима нафта "није ударила у главу", јер је и немају и који не проводе осмочасовни радни дан одашиљући народу револуционарне говоре у директном програму на радију и телевизији…Мишел Башеле, председница Чилеа, или Лула, председник Бразила, спроводе социјалне реформе, корак по корак, без нафте као моћног подстрека, без укидања других партија, иако су неке од њих криве што су земљу у блиској историји бацале у крваве десничарске војне диктатуре, без поништавања тржишта…У Чилеу и у Бразилу, за разлику од Венецуеле, млеко може да се купи у обичној продавници, а опозиција није заслужила погрдне епитете, како се то практикује на кормилу боливарске револуције.

Међу левичарским аналитичарима Латинске Америке сматра се да је поразом Чавесових реформи на уставном референдуму 2. децембра изграђен какав-такав браник за процват ауторитарног радикалног система који компромитује аутентичну левицу на континенту и у целом свету. Захваљујући демократској творевини референдуму, којем је прибегао сам Уго Чавес, више неће бити могуће да се у Венецуели (и околним земљама) на минимум сведу демократска права и тржишна економија. И без претеране заслуге, упркос бројним грешкама опозиција је добила снажан подстицај и освежење у студентарији која је без одређене партијске припадности избила у први план.

Како је Чавес, за годину дана изгубио три милиона гласова, и то у тренутку када је црно злато достигло сањану вредност од сто долара по барелу, а Венецуела је рођена под срећном звездом са највећим резервама нафте на западној хемисфери. Многи су се уплашили да ће Чавесов модел отићи на кубански колосек. И самом председнику допадало се да говори о неопходности радикализације, а да војсци декретом одреди обавезни отпоздрав "социјализам или смрт". Другима се није допао свађалачки тон. Само за две недеље заоштрене су као струне везе са Шпанијом, на чијем је челу левичарски председник, и са суседном Колумбијом. Читав континент је дошао у непријатну ситуацију да се изјашњава и заузима стране и то баш када је изгледало да ће се најзад на ибероамеричком самиту у Чилеу наћи заједнички језик за смањивање јаза између богатих и сиромашних. Од доласка Чавеса и претварања самита у "свој догађај", највише је страховала сама Мишел Башеле, као домаћин овог важног сусрета.

Можда је најпресудније за пораз бившег падобранског официра, што народ није хтео да му у руке да бланко чек нити му признаје богом дане свезнајуће особине. У најновијој јавној анализи Чавес је окривио три милиона оних који нису изашли на референдум за "млохаву незрелост". Рекло би се , напротив, да је већина Венецуеланаца и поред тога што воли и подржава свог председника, показала зрелу патриотску бригу за судбину земље. И изабрала најбољи начин да закочи тутњаву у нешто што се само покушава назвати социјализам у 21. веку.