Саветник против саветника

Снег по коме свака зверка оставља свој траг, 10. децембар и период потом, осим што ће бити тест за демократију у Србији, биће без икакве сумње још једна парада пробисвета, ловаца у мутном, неодговорних покварењака опасних намера. Осим трагова ове пашчади, на снегу је видно одсуство трагова интелектуалне елите Србије. Она је пасивна, негде у сенци. Да ли су интелектуалци незаинтересовани, разочарани, уплашени, збуњени или имају паметнија посла него што је бављење темама од општег значаја тешко је рећи. Очигледно је да у недостатку трезвених, мудрих и паметних, јавну сцену запоседају жонглери, гутачи сабљи и продавци магле.

Раније је било друкчије. Народ је био збуњен, а елита, интелектуална и морална, сврстана у блок који се више од деценије звао опозиција, покушавала је да ствари објасни и промени.

Сада ми изгледа да је обрнуто. Изгледа ми да је народ, грађани, обични свет, први пут у новијој историји Србије, постао онај рационалнији део друштва. Боље рећи, онај рационални део друштва. Изгледа ми да данас сваки смедеревски воћар има више памети и одговорности у малом прсту него већина саветника већине политичких личности у целокупној маси својих великих и малих мозгова.

Саветник је, иначе, безвезна политичка фигура. Тачније, неважна. То је, по правилу, неполитичка личност за коју никада нико није гласао, а вероватно и никад неће, ангажована да обавља некакав технички или ускоспецијализовани посао. Да прати одређену тему, сакупља материјале, архивира, бележи и на тај начин помаже послодавцу. Супротно од оног што неки саветници мисле, државну политику одређују изабрани државни органи – председник Србије, Скупштина и влада. Саветници никако не.

Узмимо за пример изјаву невољног Симића у којој помиње рат. Када је овај започео елаборацију те идеје, водитељка емисије, иницирана емоцијом, питала га је да ли је храброст помињање ратне опције. Уау! Изузетно је храбро ратовати из канцеларије у Немањиној улици у Београду. За то стварно треба имати петљу. Капа доле! Не знам да ли свих неколико преосталих Срба из Приштине, смештених у једној згради, дели ове погледе на живот. Или оних стотинак из Цернице. За њих је куповина млека храброст. Само не верујем да ће неодговорне и успаљене изјаве икоме од њих донети нормалан живот и миран сан.

Међу једним делом оних који утичу на медијску слику постоји уверење да можда не би било лоше да се, што би један колумниста рекао, "мало звецка оружјем без намере да се уђе у било какав оружани сукоб". По тој логици није лоше ни да се "гардисти кнеза Лазара" шеткају по Скупштини и уручују позиве за мобилизацију. Али нису у праву ти који верују у звецкање, јако је то лоше. Тих неколико веселника дају алиби терористичкој организацији АНА. Гледали смо шта говори њихов маскирани и униформисани командир: "Ми смо група сељака из околних села. Самоорганизовали смо се да бисмо се заштитили од упада елитне (!) ’Гарде цар Лазар’!"

Кад говоримо о штетним и неодговорним изјавама државних службеника било би неправедно заобићи председника Општине Топола. Оног што је набавио жицу да се заштити од Рома. Није једино ствар у томе што је он као члан своје странке упадао на трибину "Пешчаника". Сетимо се, и ЛДП је упадао на трибине ДС-а, проблем је што овај то ради као представник државе и што као такав размишља о паљењу Б92. Сад је на држави да му објасни да то тако неће моћи.

Умало да заборавим, Вучић је рекао да се Тадић договорио да добије потписивање уговора о стабилизацији и придруживању у јануару, а за узврат ће издати Косово. Нешто у том смислу. Мислио је, вероватно, да Тадић планира да дà нешто што је он, Вучић, сачувао. Неко је за овакву врсту лагарије рекао да то ни пас с маслом не би појео, па зато не бих ништа ни додавао.