Краткоћа памћења

Кад се пред крај „Дневника” 25. маја појавио кратак извештај о обележавању некадашњег Дана младости и Титовог рођендана, слике пристигле из Београда, али и из Кумровца, личиле су на неки позоришни хепенинг. Костимографија од капа „титовки” и црвених пионирских марама, сценографија од амблема са српом и чекићем и застава са петокраком, текст од изјава непролазне љубави за покојног председника и покојну земљу... Код једног броја гледалаца ови призори буде носталгију и саосећање. Код другог, по свој прилици, чуђење и сажаљење .

Али кад се у „Трезору” прикаже снимак прославе на Стадиону ЈНА 25. маја 1982. године, могла би све генерације рођене пре, рецимо, пре 1975. године, да протресе блага језа. Препознали би се као носиоци штафете од Ђевђелије (у овом случају од Прилепа) до Триглава (у овом случају палицу је предао Словенац), као публика која срчано аплаудира и еуфорично скандира, као функционери на свечаној трибини стадиона ЈНА, као аутори сценарија приредбе и наставници који су је с ђацима увежбавали, као писци говора са заветима о нераскидивом братству и јединству... Нелагодност би могли да осете и неки од учесника програма, здружени омладинци „свих народа и народности”,  јер су се ускоро, као пунолетни, изјашњавали некако другачије, само за свој народ и народност, а једну деценију касније с вршњацима из оних других „националних заједница” гледали се преко нишана.

Реакције на оваква подсећања разнолика су, од уобичајене фразе да треба заборавити на прошлост и окренути се будућности до прагматичне одбране права на промену мишљења, идеологије, партије... Појединци прибегавају лицемерју до кривотворења, забораву до амнезије, скривању до мимикрије.

Означеним као народу кратког памћења кад су у питању чињенице (али не и митови), Србима оваква брза промена колективног става не би требало да смета. Стога их, ваљда, уверавају, поводом недавне посете америчког потпредседника, да данас није релевантно оно што је Бајден о њима (ружно) говорио пре једне деценије. И пошто ту горку пилулу из моћне руке морају да прогутају, остаје им да на домаћем терену, међу собом, бирају шта ће једни другима памтити, опраштати, заборављати, спочитавати. А повода је на претек.

Ево, на пример, случај Зорана Остојића. Новинар који се својевремено истрајно борио за слободу медија одбијањем насртаја власти на управљачке и кадровске одлуке у Студију Б, сада показује да је као политичар спреман да се директно меша у послове неких редакција. Један од првих људи медијске куће која је постављала и бранила високе стандарде и достојанство професије, сада лично учествује у међупартијској трговини која подразумева и кадровска размештања у медијима, односно у јавном РТВ сервису (за шта, иначе, постоји законом одређена процедура).

За јавност нису тајна ти мучни и уцењивачки страначки преговори. Није чак много чудно ни што један други посланик ЛДП-а, истим поводом, у скупштини прибегава грубој и клеветничкој реторици. Али непријатно је изненађујуће не то шта политика може да направи од човека уопште – већ од једног познатог новинара који је некад деловао као професионалац од интегритета и уживао углед и поверење јавности. Беше му!