Ражањ без зеца

Све што се последњих дана говори о проласку гасовода Јужни ток кроз нашу земљу подсећа на ону народну „сви спремају ражањ, а зец још у шуми”.

У Зајечару, на вест да ће гасовод туда проћи почеше да славе, а у Нишу, где је обећано да ће бити његово чвориште – сви су очајни. Вичу – превара! Неће да разговарају ни са ким, осим са владом. Кажу, они су им то обећали.

Док једни у слављу, а други у огорчености „од дрвета не виде шуму”, негде далеко од нас, у кабинетској тишини, праве се планови и студије о пројекту вредном милијарде евра. Јер, куда ће гасовод, заправо, проћи знаће се тек пошто буде завршена студија изводљивости за целу трасу. Дакле, тек средином наредне године. А до тада се план може променити много пута.

Траса преко Зајечара је ионако само један од три предлога где цеви могу из Бугарске да уђу у Србију. Није спорно да је траса Јужног тока, са уласком код Димитровграда „била фаворит и Владе Србије”, јер се поклапа са нашим гасним коридором. Али, пренебрегнута је једна чињеница. Пролазак гасовода на том месту, преко бугарских планина, био би дужи чак за 80 километара, а то је пуно пара. 

Уласком Јужног тока код Зајечара цеви ће бити положене у равници, поред Дунава. И то само у случају да се до јула 2010. године не нађе неко друго, још јефтиније решење.

Дакле, нису ни Бугари ни Руси одлучивали куда ће Јужни ток ићи преко Србије. Одређују је инжењерски пројекти и проста рачуница.

Представници опозиционих партија у Нишу, који кажу да су „изиграни од највиших представника Републике и доведени у заблуду, што је за њихов град ненадокнадив губитак”, врло добро знају да је од њиховог очаја много важније да градња гасовода почне.

То би требало да буде јединствен интерес и опозиције и власти – да наша земља коначно добије алтернативни правац снабдевања гасом. У таквом расплету догађаја, Ниш не остаје без гасовода, јер је већ раније утврђена изградња трасе од тог града до Димитровграда. Тај посао је чак и поверен руском „Југоросгасу”. Ето прилике за Нишлије да ипак продају неко парче земље.

Не може Нишлијама у овом случају много да помогне ни потпредседник владе Божидар Ђелић, ни министар енергетике Петар Шкундрић. Као ни Душан Бајатовић, директор „Србијагаса”, за кога рекоше да „није чак ни адекватан саговорник”.

Дужа траса јесте интерес Србије, јер би и транзитне таксе биле веће, али крајњи циљ потрошача није да добију скупљи, већ јевтинији енергент и то у сваком тренутку.

О траси гасовода, па и његовом капацитету, биће још доста речи, па и врућих расправа у скупштинским клупама Ниша. И нека их буде. То и јесте посао људи који седе у њима, али има и нешто много важније од тога – да се поради на гасификацији југа Србије.Нико од челних људи у Нишу још није објаснио зашто је тако мало урађено на гасификацијиод 1998. године, када је гас, из Појата, стигао надомак града.