Хотел као Чешка у малом

Маркантне наочаре и необична фризура одликују Јарослава Рудиша, чешког писца, драматурга и сценаристу који је ових дана гост Београда због представљања своје новеле „Гранд хотел”, недавно објављене код нас („Геопоетика”, превод Александре Корда-Петровић). Читаоци у Србији су већ имали прилику да се упознају са радом овог аутора кроз његов дебитантски роман „Небо под Берлином”. На српски, досад, нису преведени његов роман „Potichu” („Тихо”) и врло успешна стрипована трилогија „Алојз Небел”, коју је радио у сарадњи са сликаром Јаромиром 99, а по којој се тренутно у Чешкој снима филм.

„Гранд хотел”, роман који се кроз исповести главног јунака бави чешко-немачким односима, награђен је признањем „Magnesia Litera”, које читаоци додељују за најомиљенији чешки роман. Београђани ће, осим сусрета са аутором, бити у прилици да погледају и филм „Гранд хотел”, који је по сценарију Рудиша режирао Давид Ондржичек. Рудиш каже да је причу писао паралелно као сценарио за филм и као роман.

– То нису потпуно две исте приче јер су испричане на различите начине. Чак ни завршетак филма није исти као у књизи. Филмом доминира љубавна прича, а у књизи је акценат више на историји.

Зашто сте радњу свог романа сместили у „Јештјед”, хотел необичног изгледа на брду изнад чешког града Либерец?

Као и Флајшман, главни јунак „Гранд хотела”, ја сам радио као портир у „Јештједу”. Једноставно, Либерец је, за мене, чешка лабораторија. Ја га видим као Чешку у малом, јер је тај град окружен планинама, исто као и Чешка. Град се налази на северозападу земље, близу границе са Немачком. Тамо је пре Другог светског рата живело три милиона Немаца који су касније морали напустити Чешку. Када се тамо нађете, увек се сретнете са том чешко-немачком историјом. И то ме фасцинира, та скривена прошлост, јер је однос Немаца и Чеха дуго био табу. Прогон Немаца, приликом кога је погинуло много људи јесте нешто на шта Чеси не могу да буду поносни.

Често се бавите чешко-немачким историјским односима у својим делима.

О чешко-немачким односима почиње да се прича тек последњих пет-шест година. Интересантно је да се тиме сада баве писци који имају 30-40 година, дакле млађа генерација која је направила временску дистанцу у односу на те догађаје.

Мој деда се борио против Немаца пред крај Другог светског рата и никада није могао да схвати зашто мене занима немачка култура. Стално смо се спорили, све до његове смрти. Међутим, као и свака друга чешка породица, и ми имамо неке немачке претке. За Чехе се, иначе, и каже да су словенски Германи. Моје презиме, заправо, потиче од немачког. Ипак, немачки сам научио зато што сам се заљубио у једну девојку из Источне Немачке.

Фасцинира Вас и железница?

Да, железница је често присутна у мојим делима. Јако ме фасцинирају возови који спајају различита места, културе, историју... Иначе, мој деда је радио на железници и он ми је, заправо, био узор када сам обликовао лик Алојза Небела у својој стрипованој трилогији. И мој стриц је био железничар тако да сам с њим проводио пуно времена на железници. Дуго сам хтео да постанем машиновођа, али људи који носе наочаре тада нису могли да раде тај посао.

Ипак, главни јунак у „Гранд хотелу” нема везе са железницом. Његова опсесија је посматрање облака и других метеоролошких појава. Откуд то?

У Либерецу, иначе, стално пада киша. Небо је углавном прекривено облацима и цели град је под неком тмином. Флајшман тражи смисао живота управо у праћењу временске прогнозе и изради метеоролошких дијаграма. Морао сам доста да учим о метеорологији како бих писао о томе. Нешто сам научио од свог брата који, такође, израђује метеоролошке графиконе, а нешто у прашком Метеоролошком заводу. Тамо сам једном метеорологу испричао причу коју намеравам да напишем, на шта ми је он рекао да се њима заиста јављају такви лудаци који се распитују за време јер сматрају да свој живот могу да управљају према томе. Ти метеоролози се сада постепено мењају у психологе јер имају контакт са таквим људима. Постоји још једна занимљивост у Флајшмановом животу. Он, наиме, никада није напустио свој град. Знате ли колико људи у целоме свету никада нису напустили свој град? Чак ми је Иван Пасер, чешки филмски редитељ, након што је одгледао филм „Гранд хотел”, рекао да зна људе који никада нису напустили брдо Јештјед.

Недавно сте постали отац. Да ли ће Вас то, можда, инспирисати да се окренете литератури за децу?

Знате, већина мојих јунака су, на неки начин, деца. Имају око тридесет година, али се не понашају баш као одрасли, зрели људи. Али, да, писци често мисле да, ако имају дете, морају и да напишу књигу за децу. Надам се да се то неће десити и мени јер мислим да је јако тешко написати добру дечју књигу.