Словеначка математика и српске емоције

„Можда смо ми Мики Маус” назив је текста Маје Пелевић који ће премијерно бити изведен у вечерас на 54. Стеријином позорју у Новом Саду, у режији словеначког редитеља Матјажа Пограјца. Драма „Можда смо ми Мики Маус” је добитник награде Стеријиног позорја за најбољи текст на конкурсу 2007. године. Представа је урађена у копродукцији Народног позоришта из Београда, Стеријиног позорја и театра „Бункер” из Љубљане, где ће бити премијерно изведена 31. августа. У Народном позоришту у Београду премијера је 6. јуна.

Матјаж Пограјц није до сада радио у Београду, али је пре две године скренуо на себе пажњу управо на Стеријином позорју са представом „Fragile!” по тексту Тене Штивичић у извођењу Словенског омладинског гледалишча из Љубљане. Тада се и упознао са Мајом Пелевић.

– Десила се симбиоза: пре две године на Позорју гледала сам Матјажову представу „Fragile!” и добила награду. Могла сам да бирам који ће редитељ да ради мој комад. Желела сам да то буде Пограјц. Драму „Можда смо ми Мики Маус” писала сам инспирисана графитом који се налазио у Светогорској улици, а нацртала га је Милица Бутковић коју сам у међувремену упознала. Драго ми је да и она учествује у овом пројекту. Ако ништа друго, биће ово изузетно емотивна представа пуна преиспитивања за свакога од нас – каже Маја Пелевић.

Матјаж Пограјц, гост из Словеније, први пут је радио у Београду. У 10 сати, на једној од проба, затекли смо га на тераси Народног позоришта како испија своју прву јутарњу кафу. Опуштено је разговарао са својим сарадницима. Помислили смо да се одлично уклопио у наш менталитет. Проба је већ у старту каснила.

– Порука комада „Можда смо ми Мики Маус” јесте да је свака генерација изгубљена због нечега. Седиш сам, већ стар, и разгледаш албум са фотографијама где су забележени само срећни моменти у којима си некада уживао. Иза тога има пуно ружних, горких ствари које, у ствари, чине живот. Допала ми се идеја, а посебно начин на који је то писано. Драма је писана модерним стилом а прича и о томе да нисмо ништа бољи од родитеља и да нећемо бити ништа бољи од своје деце – прича Пограјц.

Глумачку екипу Матјаж Пограјц бирао је на аудицији коју је одржао још у јануару 2009. године у националном театру. Између 50 пријављених кандидата изабрао је њих осам: Бојана Кривокапића, Ану Марковић, Стефана Бундала, Јелену Илић, Дамјана Кецојевића, Анастасију Мандић, Павла Јеринића и Милену Предић.

– Лепо смо радили са овдашњим глумцима. За разлику од словеначких, српски глумци имају изражен его, позитиван, наравно. На другој страни, нису толико добри у математици, у понављању, као словеначки уметници. У сваком случају биће ово добра комбинација словеначке математике и српске емоције. Оно што је проблем, јесте организација, јер нема довољно новца. Услови за рад су хаотични. Надам се да ће на премијери све бити у реду и са сценографијом и костимографијом. У Словенији је то решено тако да ја већ на првој проби имам сценографију, а скице морају да буду готове шест месеци унапред. Радим физички театар, то није театар где стојиш на рампи и причаш, него је ту заступљено хватање, бацање... – прича редитељ.

У Београд је са Пограјцом допутовао и кореограф Бранко Поточан. Сценографију је урадио Томаж Штруци, а костиме Матеа Бенедети.

– У јануару смо имали аудицију, узели смо уметнике који нам одговарају. Тражили смо добру физичку спремност. То смо и добили. Глумци су спремни, било је ту неких техничких недостатака које смо превазишли. На почетку смо имали кондиционе тренинге да би Матјаж касније могао да склапа сцене без дужих прекида – каже нам Поточан.

Зато екипа и делује уиграно, сигурно. Излазећи из сале, запамтили смо реплику: „Волим живот. Да се нисам родио никада не бих знао да је живот једна велика авантура. Никада не бих уживао у ситним радостима које ме окружују. Никада не бих могао да обучем црне панталоне и нову белу кошуљу на пруге и да шетам градом. Никада не бих могао да се огледам у излозима и мислим о томе колико сам леп...”