Из змајевог гнезда, 2

Пет минута гугловања  и знаћете да Кина тренутно има између 200 и 300 милиона људи који припадају средњој класи. У бројкама, то значи да просечно појединачно зарађују између 900 и 1,300  америчких долара месечно, од којих, сазнаћете даље, потроше између 200 и 700 на храну и пиће. Даље вам се каже, средња класа у Кини гаји исте декадентне навике као и свугде у свету: ту и тамо нека флаша вина или чашица квалитетног жестоког са пријатељима, покоји излазак у ресторан, покоји кексић или чоколадица за дечурлију или да се дигне шећер током поподневних сати у канцеларији и која чаша сока од наранџе после џима.

Ето толико о "змајевима", ал ми ‘ајмо сада мало о «орловима», ти су нам и више при срцу. Јунацима приче која следи, представницима српске прехрамбене индустрије, у тренутку док узлећу са Београдског Аеродрома пут Пекинга, информације из увода овог текста биле би више него довољне да знају на какву су историјску мисију послати. Да ли су их знали или не остаће нажалост тајна, а овај детаљ би био, у склопу приче која следи, још један прилог за неку будућу анализу пословне праксе у Срба у 21. веку.

Елем, пре две недеље одржао се у Пекингу Изложбени сајам индустрије хране и пића за државе Латинске Америке и Средње Европе. Е сада, ваљда услед непознавања географије на кинеској страни ( мислим, да ли ВИ знате ком азијском региону припадају Мијанмар,Сингапур или Бангладеш?) некако су и земље које никако не припадају географској Средњој Европи, као Србија, Хрватска, Македонија позване да излазу.

Што се мене тиче, радна посета неколико наших регионалних прехрамбених гиганата (са наше стране укључила и засебну делегацију Привредне Коморе Србије)  НР Кини је прошла више него успешно. Стицајем срећних околности, многи изложени експонати који очигледно нису били планирани да се пакују и шаљу назад кући, остали су у Пекингу. Има ту свачега: и кекса, и чоколаде, и вина и ‘озбиљнијег’ алкохола, довољно за неколико недеља балканског хедонизма . Ево док ово пишем полако цедим одлично македонско вино и частим се домаћим грицкалицама које су ми обележиле детињство. И молим се да наши предузетници из истог сектора навраћају што чешће и са све више и више експоната које ће остављати изгладнелој & домаћег укуса жељној дијаспори.

Е сад, како је прошао сам Сајам? Логика каже да када ваша фирма добије шансу да излаже за потенцијално тржиште од 200-300 милиона потрошача, ви и ваше колеге се добро спремите и наоштрите, спремите неколико пословних варијанти за сарадњу са заинтересованим увозницима и имате неколико кечева из рукава у виду попуста, преференцијалних пословних аранжмана и, како је најпопуларније у нашега бизнисмена, неке викендице на црногорском приморју на располагању будућем партнеру у летњим месецима.

Ал’ не лези враже, изгледа да су наши јунаци баш били носталгични за мајком Србијом и једва чекали да се врате кући јер када сам ја отишао да видим сајам, у рано поподне последњег дана, никога од представника на наша 4-5 штанда није било; ни њих ни експоната. Како су ми други излагачи објаснили, Привредна Комора Србије није имала ниједан експонат, ниједну брошуру спремну током читавог трајања сајма, само два члана која су преседела своје «од 9 до 5»... Причали су около да су дошли  да се упознају са ситуацијом. Ваљда код нас нема интернета и књига и телефона да се позове наша амбасада у Пекингу него морало да се запуца 12,000 километара и преседи пар дана да се упозна са ситуацијом... Даље, неки од наших излагача нису свеукупно провели више од 2-3 сата на своме сајму током тих неколико дана, него отишли да се шетају и оставили штандове са производима да зврје празни!!! Знам да сам тужибаба, ал’... Чисто за поређење, све четири македонске фирме и њихови представници остали су на сајму до затварања. Можда је то због тога што им је секретарица погрешно букирала карте за дан после, а не на сам дан завршетка сајма што је изгледа било елегантно решење наших предузимача. И кажу Македонци, било је интересовања и остварени су неки контакти за преговоре у надолазећим недељама.

А ми... Невероватно како увек успевамо да потврдимо све негативне стереотипе о себи. Баш ме занима како су прошли састанци по повратку у Србију. Не верујем да су имали образа да известе шефове како је стварно било. Или су причали о одличном пријему наше робе на Далеком Истоку и великом интересовању код кинеских увозника, само, на жалост, изгубили су визитке и предуговоре у гужви на аеродрому? Можда су наши путници обавестили шефове да услед монопола предузећа које дотира кинеска влада или оштре конкуренције глобалних играча нема никаквих изгледа за пробој наше робе на кинеско тржиште? Или су можда само рекли, ма то је Кина, џаба смо ишли, немају они појма о вину и кексима!

Наравно, ја и даље мислим да је могуће да је на делу међународна завера која нас, вредне, радне и иновативне, држи безбедно удаљеним од заслужених економских бољитака и свеколиког напредовања. Јер такви какви смо, ко зна како бисмо истумбали свет, само да имамо прилике!!!

Ето тако, само да поделим са вама, а ви можда поделите са још неким и они са још неким па можда неко једном буде путник за Кину о фирмином трошку који ће препознати прилику: Онај Србин-путник из бајке који тражи своје шансе, користи оне које се појаве и зна да нема ‘леба без мотике.