Тимкини рајски воћњаци

Чунгула код Блаца – У селу Чунгули, у коме је око две стотине домова, смештених у долини речице и окружених брдима, дочекује нас Чеда Пантовић, коме ће скоро деведесета, и млађани Златко Димитријевић, обојица агрономи, и воде нас да би нам показали најбоље одгајиваче шљива, вишања, јабука, крушака, дуња... Поред кућа Петровића, ту су још и Алексићи, Јовановићи, Илићи, Милетићи, Костићи, Симићи. Сви су блиски рођаци којима је воћарство одувек било главно занимање. Свраћамо са асфалтног пута на блатњави сеоски друм и стижемо пред кућу Братимира Петровића, кога сви овде знају по надимку Тимка. Он је, кажу, један од најбољих воћара у овом крају. Извија се дим из вајата, где се суши пастрма, а у гостинској соби свуда по зидовима увеличане фотографије и признања.

– Ово је диплома за 2007. коју сам освојио за најбоље уређен шљивик у Топлици, а ова лањска је за најбољи млад воћњак – објашњава нам Тимка и показује велике фотографије у боји на којима га видимо у шљивику, беспрекорно очишћеном од корова, са бујним стаблима "стенлејки".

– Кад сам међу првима у селу засадио ову сорту шљива, сви су се чудили, али и кад је стигла на род, исто су се чудили. Долазили су и са телевизије да снимају. Сад имам и друге воћке, брескве, крушке и дуње – све одлазе у Војводину.

Онда ређа Братимир друга признања, исечке из новина о његовим рајским воћњацима и успесима. А он, вели, све то стигне да уради сам. Код њега, каже, нема одмора док се посао у воћњаку не заврши, а стиже да помогне и старом стрицу Милену.

– Мени су воћке у крви. По томе кажу да личим на ујака, покојног Жику Поповића из суседног села Тмаве. Тај човек је пре рата завршио агрономију у Прагу, али никада није био у државној служби. Говорио је да он није учио школе да би "музао" државу, већ да унапреди своје домаћинство. Све што је урађено у модерном воћарству у Горњој Топлици, урадио је Жика. А после рата су му конфисковали целокупну имовину – казује Братимир Тимка Петровић.

Овог живахног човека, који је зашао већ у осму деценију, не прате само идиле и успеси. Рекло би се да он утеху налази у раду. То што му је супруга Милијана готово потпуно ослепела – некако подноси. Али – њима је син Родољуб настрадао у најбољим годинама. Оставио је малолетног сина Милоша који сада завршава студије електротехнике и, веле баба и деда, раде највише да би њему помогли.

А не би ни да греше душу: без сина Радомира који у Београду држи једну од познатих ауто-кућа, кажу, мало би шта постигли. Он је на неки начин и њихов менаџер. Показује нам Тимка фотографију на којој је један фудбалски тим на чијим мајицама је слика баш његовог шљивика.

У дворишту, на испраћају, показује нам угледни воћар нову кућу. Од ње према реци ниже се ред лепо орезаних стабала дуња. А уврх воћњака гомила кукурузовине. Под њом, кад ју је открио, замирисаше и зажутеше се као дукати зреле дуње. Биће компота на трпезама широм Србије. Тимка, рече, више воли своје домаће црно вино.