Ко чува културну баштину

Како су нестале књиге из Кишове библиотеке, чуване у архиву САНУ, и зашто су усељени станари у легат Вељка и Маре Петровић? Да ли изворна уметничка грађа (рукописи, документи, предмети) треба да остану у кругу породице или, пак, оставштина, као део културне баштине једног народа, мора бити покривена одређеном системском заштитом? Да ли је старији јавни или лични интерес, важнија општа или лична одговорност – све су то питања која су покренута на јучерашњој трибини „Књижевно наслеђе: шта са њим”, одржаној у Културном центру Београда где су говорили представници институција и носиоци ауторских права појединих уметника.

Нада Мирков из Народне библиотеке Србије говорила је о проблемима чувања рукописних материјала и о томе на који начин су ова питања обухваћена законом о Заштити културних добара. Како је истакла, у Народној библиотеци Србије урађено је критичко издање дела Десанке Максимовић у електронској форми, али тренутно недостаје средстава да се оно и објави. Говорећи о сарадњи са песникињином породицом, нагласила је да је породица дозволила попис дела али не и приступ необјављеном материјалу…

Мирјана Миочиновић, некада супруга Данила Киша, подсетила је да јој је Киш препустио редакцију својих рукописа, док их је на чување оставио архиву Српске академије наука и уметности.

– Међутим, особа која је радила у библиотеци САНУ украла је преко стотину књига из Кишове библиотеке. Полицију и судство такав преступ и та врста украденог материјала не занима – рекла је Мирјана Миочиновић, наводећи занимљив пример занесеног љубитеља књига.

Ксенија Шукуљевић-Марковић, супруга Слободана Марковића, познатог Либера Марконија, испричала је сличан случај. Према њеним речима, после Марковићеве смрти за 24 часа морала је да изнесе све ствари из његовог атељеа. Рукописи су премештени у Архив Србије а цртежи и слике неколико пута премештани, без пописа, док се њихов број није драстично смањио. – Ако издвојите књижевне рукописе, шта је са осталом оставштином: личним предметима, документима, фотографијама. Они чине целину и само тако говоре о једном уметнику – истакла је Марковићева.

Говорећи о тешкој финансијској ситуацији када је реч о заштити и чувању уметничке оставштине, управница Куће легата Ана Поповић-Бодрожа навела је пример да су одлуком Скупштине града у легат Вељка и Маре Петровић, у Улици Теодора Драјзера 32, били усељени станари да би се, тек после њиховог исељења, направио попис уметничке збирке, намештаја, личне и службене преписке…

Закључци трибине односили су се на потребу допуне Закона о заштити културних добара, неопходности већег финансијског улагања у ову област, неопходну дигитализацију грађе на основу које се може ићи у семантичку надградњу, и публиковање изабраних или сабраних дела не би ли се оригинал заштитио од злоупотребе.

У Културном центру Београда у току је фестивал посвећен Момчилу Настасијевићу, а КЦБ је, заједно са Народном библиотеком Србије, дигитализовао неке од рукописа и драгоцено критичко издање Сабраних дела овог аутора, у редакцији Новице Петковића (www.digital.nb.rs/collection/kn -nastasijevic) Фестивал једног писца (посвећен Растку Петровићу, Станиславу Винаверу и Момчилу Настасијевићу), Културни центар Београда се, у сва три случаја, суочио са чињеницом да је изворна грађа везана за ове писце тешко доступна или сасвим недоступна јавности. ). Организујући Фестивал једног писца (посвећен Растку Петровићу, Станиславу Винаверу и Момчилу Настасијевићу), Културни центар Београда се, у сва три случаја, суочио са чињеницом да је изворна грађа везана за ове писце тешко доступна или сасвим недоступна јавности.