Отисак стопе на води

Злата Коцић (1950), песник, есејиста, преводилац, објавила је песничке књиге: „Клопка за сенку”, „Оро око гротла”, „Ребро”, „Гнездо и купола”, „Полог”, „Ваздушне фреске”, „Лазареве лестве”. За збирку „Мелод на води”, коју је објавио Завод за уџбенике Београд, добила је награду „ Јефимијин вез”, коју додељује Културно-просветна заједница Србије, а уручује се на манифестацији „Јефимијини дани” у манастиру Љубостиња.

У Вашој поезији веома важно место заузима мелодија, блиска средњовековној поезији. Праве поезије и нема без музике и ритма?

Мелодиозност је празаконитост језика, говора, тим пре песничког. У поезији, њоме изгрћемо неслућене драгоцености, из ирационалних сфера. Звук је неодвојив од смисла. Смислом је поезија заокупљена не мање од филозофије, запитаности је и покрећу и дају јој замаха, али је чар њених трагања и наслућивања управо у поверењу у звук: језичким набојима препуштамо се као таласима помоћу којих се из ирационалног обелодањују дубинска, исходна значења, која нас нагоне да обликујемо нове поруке, откривамо нова сазвучја.

Тролист: вера, нада, љубав, код Вас је: вера, нада, љуба. Без жена нема љубави, а ни опстанка света?

Ви рекосте! Љуба у „Мелоду на води” јесте верна љуба из нашег лепог наслеђа; данас, она о тролисту и опстанку света заиста брине, колико год свет мало бринуо о њој, то јест – о самоме себи. Но Љуба је код нас мушко име; на стапању поларитета, па и мушког и женског принципа, почива свет; тако да у „Мелоду” остајемо код начела љубави, оне без које смо ништа, „прапорац који звечи”, по апостолу Павлу.

Данас је време – брзих јахача, који се „са светлошћу утркују, пробију ваздушни зид, бану упола речи, пола сна, пола чанка”. Куда нас води толика брзина?

Знамо о јахачима Апокалипсе; ако не знамо куда ће, осетили смо када су. У данима бомбардовања, стресајући се од ужасног праска, прихватали смо синтагму „пробијање звучног зида” не удубљујући се у њу. Али већ код објашњења да је у питању брзина авиона већа од брзине звука, увиђамо да ту више није реч само о простору већ и о времену, то јест о простору и времену уједно. Нисам физичар, али кроз језик наслућујем – категорије времена и простора стапају се на наше очи.

Живимо у свету у којем „Творац своје дело не препознаје, а камоли оно њега”. У току је „извлачење гудала васељенског иза рељефа: с оне стране црне рупе”. Да ли је то човек ударио на Бога?

Сведоци смо бесовских рушилачких удара. У доњој сфери. Али у оној горњој, песник види васељенско гудало преко планинских гребена: чак и ако рашчовек све сведе на прах, све доведе до тачке апсурда, то гудало благим потезима буди начело појности у последњој трунчици, опсталу веру у смисао, у љубав која обнавља, у силе препорода.

Повезујете Требишњицу и Ибар, Херцеговачку Грачаницу и Жичу. Све је то јединствен духовни простор?

Детињу фасцинираност појавом кружења воде у природи преточила сам у алегоричну слику река од људских поворки, које пратим у више равни, изнутра, до водоуспења. Дајући одушка везаности за тле које нам нова реалност извлачи испод ногу а не укида га као духовни простор и дубинску ознаку идентитета, покушала сам да тим живим рекама наслутим утешни есхатолошки увир. Да сачувам отисак стопе на води, чуда за које се припремамо сваким својим, и најмањим унутарњим помаком.

У новој географији Морача се „посувраћа” до Мораве, а Сава у Јордан улива?

Ту „географију” успоставила сам још у првој књизи, где Бегунац „на ушћу Саве у Јордан/ тражи непромочиву/ савршену и стамену реч/ као што је реч потоп”. Тај мој стални лик, старозаветни, новозаветни, али и данашњи човек, трансформише се: од Бегунца до Лазара, од Лазара до Мелода (у коме су и Јован Богослов, и Дамаскин, и Дучић, и не само они). Лик Мелода на води песничка је парафраза певача на стакленом мору, из „Откривења Јовановог”. Он евоцира и јеванђеоску параболу о Петровим корацима на води, начињеним у вери и потонулим, у неверовању. А у том поклекнућу, као да кипти и старозаветна, Јонина бура. То ме покреће: тај  лук. Огромни и мучни распон од драме у води, Јонине-Петрове драме људске слабости и губљења вере, до човековог победног певања на води – Јовановог предокушања далеког, чистог, усхитног пребивања у химничној, апсолутној вери.

Вода заузима важно место у Вашим песмама. То су ходочашћа кроз воду – водочашћа?

Лазарев корак је ускорак са копна– камена, пештере: отискивање са чврстог тла. А човеку је, ма био и превасходно земник, додељен рељеф који укључује и воду, и то у већој мери: сливове, мора, океане. Па и тело нам је, највећма, водено. Те нам  се, и мимо чудесне слике из „Откривења”, намеће онтолошко питање воде, као суштинско, како и налаже прапочетак. Воде давнашње, старо-новозаветне, и данашње – нечисте, оболеле, мучене воде, којима је у певању дато да се ресакрализовањем враћају у своју лековитост – стапају се: Мелод, и данас, наслућује жељене, неначете воде, освећене љубављу за свет, па и свет оличен рушним a зацељивим рељефом – оне воде над којима још лебди Дух.