Београдске адресе

Суђење групи оптужених за скривање и помагање хашком оптуженику Ратку Младићу одложено је јуче у Другом општинском суду за крај септембра, због недоласка сведока –. Томић, како је јуче саопштено, није уредно обавештен, а сведок Пупић је, како је известио председник већа, непосредно пред почетак рочишта обавестио суд да се налази на Космету и да због тога не може да дође.

Први главни претрес у поступку против помагача Ратка Младића, одржан је 27. септембра 2006. године пред Другим општинским судом у Београду. Осморо од укупно десет оптужених донело је тада одлуку да својим досадашњим адвокатима откаже пуномоћје, с обзиром на то да је судско веће, којем је председавао Дејан Добросављевић, донело одлуку да из даљег тока поступка искључи јавност. Браниоце су задржали Предраг Ристић и Марко Лугоња.

Тек трећи по реду главни претрес, одржан 17. новембра 2006. године, отворен је за јавност.

Да изнесе одбрану први је позван, сада покојни, Јово Ђого. Наводећи да не разуме оптужницу и називајући је „обичним памфлетом”, Ђого је признао да познаје Младића кога је назвао патриотом, херојем и професионалцем. Одбио је, међутим, да каже на којим се местима виђао са хашким оптужеником.

Окривљени Марко Лугоња, признао је пред судом да се хашки оптуженик у његовом стану у Улици Владимира Поповића број 24 скривао пет-шест дана. Он је навео да је то нерадо прихватио и да на њега нико није вршио притисак да то уради. Станко Ристић, такође оптужен, оспорио је наводе оптужнице у којој се тврди да је Ратка Младића у договору са Јовом Ђогом, војним аутомобилом марке „југо” превезао од касарне Гардијске бригаде Војске Југославије у Београду до свог стана у Улици Пеђе Милосављевић број 24. Он је додао и да је Младића видео само једанпут и то на аеродрому Удбине 1995. године. Ристић, чији је син Предраг такође оптужен, признао је да је изнајмљивао станове у Улици Јурија Гагарина 183 и 118, у којима се према наводима оптужнице скривао Младић, али да то није радио за сопствене потребе.

– Ђого је тражио да за њега изнајмим стан, па сам то и урадио у Улици Јурија Гагарина 183 – рекао је Ристић пред судом. – Нисам знао због чега то тражи. Мислио сам да му треба за швалерацију јер је и раније било познато да Ђого воли да „шврља”.

Љиљана Васковићи и Ратко Вучетић истакли су да Младићу никада нису омогућили боравак у својим домовима. Васковићева је нагласила да је изјаву код истражног судије када је рекла да је Младић преспавао код ње једне ноћи у октобру 2002. године „дала под притиском и уценом јер су јој оба детета била притворена у самици”. Вучетић, који је с Младићем ишао у основну школу и после рата га посећивао, рекао је да је Младића последњи пут видео у Београду, 28. јуна, када је изручен Слободан Милошевић. Саша Бадњар бранио се ћутањем.

Бојан и Татјана Васковић, изјавили су да остављају суду на процену да ли је тачан њихов исказ који су дали у полицији када су признали извршење дела или онај дат код истражног судије којим су то побили. Ипак, брат и сестра су на неки начин негирали оптужбе, наводећи да ни они, ни чланови њихове породице никада нису скривали ниједног оптуженика. Ни Благоје Говедарица, пензионисани официр Војске Југославије није признао оптужницу, али је њене наводе делимично потврдио током изношења одбране. Говедарица је потврдио да је снабдевао храном припаднике 30. кадровског центра ВЈ који су обезбеђивали кућу у којој ј живела Младићева супруга Босиљка.

Највећу пажњу јавности изазвало је сведочење некадашњег потпуковника Војске Југославије Србољуба Николића који је пред судом рекао да су за боравак хашког оптуженика у војним објектима знали Војислав Коштуница, Зоран Ђинђић, Небојша Павковић, Небојша Човић, Момчило Перишић и други.

М. Дерикоњић

-----------------------------------------------------------

Жарко Требјешанин: Снимци настали у време када се Младић осећао заштићено и безбедно

Др Жарко Требјешанин, психолог и професор на Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију, каже да је очигледно да фотографије приказане на телевизији нису настале пре годину или две. „Особа која је на њима и за коју се претпоставља да је генерал Ратко Младић не би изгледала тако безбрижно и заштићено и без стрепње се кретала у разним социјалним ситуацијама и дозвољавала да је неко фотографише, ако има свест о томе да у том тренутку за њом трага цео државни врх”, истиче др Жарко Требјешанин.

„То би било синоним за самоубилачко понашање. Наша држава показује велику дозу одлучности да ухапси генерала Младића и он свакако не жели да себе ’понуди на тацни’ државном врху, нити жели да се преда, већ се скрива и води рачуна да се не појављује на социјалним скуповима. Осим тога, Ратка Младића чува професионално обезбеђење и особе које њега снимају камером ризикују да остану и без главе и без фотоапарата, ако га сликају без његове дозволе. Такође, оне морају да имају свест о томе да би снимање Младића у овом тренутку од њих направило саучеснике у скривању генерала, јер се по позадини може закључити где су слике направљене. Да резимирам, сасвим је очигледно да су снимци направљени у периоду када се Младић осећао заштићеним и безбедним”, каже др Жарко Требјешанин.

На питање да ли би могао да пронађе сличност између јавних „наступа” Ратка Младића и Радована Караџића, он каже да не би могао да стави знак једнакости између ова два хашка оптуженика, јер је Караџић у јавности имао лажни идентитет и потпуно је променио изглед, што не би могло да се каже за Младића, ако бисмо судили на основу фотографија и видео-записа који су се видели у ТВ дневнику.

К. Ђорђевић