Јењава евроентузијазам политичке елите

Евроентузијазам српске политичке елите јењава. То показују резултати међународног истраживачког пројекта ИНТУНЕ. Нажалост, још увек нису сакупљени подаци за све земље па се не може рећи да ли је Србија у том погледу изузетак или је реч о европском тренду.

Пре две године, када је реализован први талас истраживања, српска политичка елита према индексу оријентације ка ЕУ налазила се на средини листе посматраних европских земаља, дакле, испред многих нових и старих чланица ЕУ. У међувремену, на политичкој сцени Србије дошло је до значајних промена. Да подсетимо – Косово је прогласило независност коју је признао већи број европских земаља, Холандија је блокирала потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању, одржани су ванредни председнички и парламентарни избори, дошло је до поделе у највећој опозиционој странци, а последице светске економске кризе почеле су да се осећају све интензивније.

Интересовало нас је да ли су и на који начин свеукупне промене утицале на став српских политичара према ЕУ? У овом тексту ограничићемо се на поређење ставова према степену везаности за ЕУ и поверења у кључне европске институције.

Људи различито изражавају своју повезаност са територијалним ентитетима. Питали смо наше политичаре у којој мери, између осталог, осећају везаност за Србију, односно ЕУ (табела 1).

Пре свега, може се уочити да је патриотизам у односу на евроизам био израженији пре две године. У том погледу наши политичари не представљају изузетак, али је интересантно да је разлика у степену везаности за земљу у односу на везаност за ЕУ сада знатно наглашенија. Тај закључак очигледнији је ако се посматрају само они који изражавају веома јак степен везаности за овај или онај ентитет. Евроентузијасте би могле да охрабри чињеница да, упркос томе, већина испитаника (58,1 одсто) исказује већи или мањи степен везаности за ЕУ. Међутим, с обзиром на то да је у односу на друге земље везаност српске елите за ЕУ била и раније мала, даље слабљење осећања повезаности може се сматрати алармантним.

Један низ питања односио се на степен уверења која овдашњи политичари имају о томе да најважније европске институције обично доносе исправне одлуке. Рад сваке од три кључне институције – Европски парламент (ЕП), Европски савет министара (ЕСМ) и Европска комисија (ЕК) – оцењиван је од 0 до 10, а у табели два наведени су само проценти који се односе на оне који изражавају потпуно (не)поверење.

Пре него што прокоментаришемо наведене податке, треба рећи да је степен поверења српских политичара у рад европских институција био знатно испод европског просека и пре две године. Тако су, на пример, политичари из свих европских земаља рад ЕП у 2007. оценили просечном оценом 6,1, а у Србији 4,7. Исту просечну оцену српски политичари дали су ЕК и ЕСМ, док су их европски политичари оценили 5,6 и 5,8.

Просечна оцена рада европских институција, коју су дали српски политичари сада је 4,6 за ЕП и ЕК, односно 4,4 за ЕСМ. Нешто друго се, међутим, значајно променило. Реч је о броју оних који имају потпуно (не)поверење у рад европских институција. Но, док је проценат оних који немају нимало поверења у европске институције преполовљен, број оних који имају потпуно поверење сведен је на једну или две особе.

Разлози смањења потпуног неповерења крију се, по свој прилици, у чињеници да су овога пута представници СРС-а одбили да учествују у истраживању (тиме је квалитет података значајно увећан јер, како показују резултати истраживања и избора, број њихових посланика у Скупштини Србије потпуно је несразмеран утицају који та странка има у бирачком телу и политичком животу Србије). Због тога су много индикативнији подаци који сведоче о десетковању броја оних који имају потпуно поверење у рад европских институција. Наравно, рећи да у Србији готово нема политичара који има безгранично поверење у рад европских институција не значи много. То се чак може тумачити као одлика која говори о критичком просуђивању оцењивача. Зато је важније истаћи да је много већи број оних који у одређеном степену немају поверења у рад европских институција од броја оних који имају. Наиме, с малим разликама у зависности о којој је институцији реч, четвртина испитаника подједнако верује и не верује у њихов рад, четвртина има више поверења него неповерења, а половина српских политичара има више неповерења него поверења у рад сваке од посматраних европских институција.

Наведени подаци могли би се објаснити поменутим политичким променама, али много је важније да они који брину о европској будућности Србије из њих извуку одређене поуке. Врло је вероватно да, независно од става јавности и политичара, Србија нема другачију будућност осим европске. Међутим, степен поверења у европске институције и ниво идентификације са ЕУ могу битно утицати на цену и брзину интеграције.

доцент на Филозофском факултету