Наса тражи воду на Месецу

Америчка агенција за истраживање свемира (НАСА) у четвртак је лансирала аутоматизовану истраживачку мисију на Месец, која би требало да докаже присуство воде на његовој „тамној страни“ и понуди информације које би олакшале поновно слање људских посада на Земљин сателит, први пут од 1972. године.

Предвиђено је да један део ракете „Атлас-5” великом брзином удари у површину Месеца и створи кратер из кога ће бити избачено скоро 350 тона „лунарних остатака“ који ће се наћи у „атмосфери“. Верује се да би ти остаци могли да садрже комаде леда, чије би присуство требало да утврди специјални сателит.

Други део ракете, који се одвојио 45 минута након полетања, чини роботизовани сателит познат као „Лунарни посматрачки орбитер” (ЛРО). Међу инструментима сателита, који ће на висини од 50 километара неколико година кружити око Месеца, налазе се камера, детектор топлоте који може да одреди положај леда, ласерски уређај за израду топографских карата и телескоп за мерење радијације космичких зрака.

Из НАСА се надају да би прецизне фотографије Месечеве површине могле да послуже за одређивање повољних места за слетање будућих мисија и касније формирање првих лунарних база, пише лондонски „Тајмс”.

Пројекат вредан 580 милиона долара од великог је значаја за свемирску агенцију, уколико жели да обнови људске мисије на Месец до 2020. године. Међутим, истраживање Месеца престало је да буде у центру пажње америчке агенције још 1975. године, када је обустављен пројекат „Аполо“, у оквиру којег су тројица космонаута предвођена Нилом Армстронгом постали први људи који су закорачили на површину Земљиног сателита 20. јула 1969. године. Последњи астронаут који је боравио на Месецу био је Јуџин Сернан, децембра 1972. године.

Поред свега, стручњаци истичу недовољно познавање „вечитог пратиоца“ наше планете, у поређењу са неким удаљенијим планетама, попут Марса.

„О неким деловима Месеца имамо заиста мало информација. Данас поседујемо много боље мапе Марса у односу на Месечеве поларне регионе“, изјавио је Крег Тули, менаџер пројекта мисије.

Будућим станарима базе на Месецу лед не би служио само за добијање пијаће воде већ и за добијање енергије. Молекули воде могу да се разложе у водоник и кисеоник, што би могло допринети одржавању живота и добијању погонског горива за свемирска возила.

Још 1998. године „лунарни проспектор“ НАСА открио је присуство водоника. Научници су издвојили два сценарија – реч је о наслагама леда, или је „соларни ветар“ нанео остатке тог хемијског елемента на површину Месеца током две милијарде година. Тамна страна Месеца налази се у вечној сенци, а температура се спушта до минус 185 степени Целзијуса, услед чега се, према неким теоријама, водена пара настала током метеорских удара могла заледити у дубоким Месечевим кратерима.

М. Ковачевић