Сер Дагласу с љубављу

Хуго Прат је рекао да се доба авантуре завршило 1918. године, кад и Први светски рат. Кортов творац се разуме у те ствари. Треба му веровати. Музика Дага Сема, легендарног тексаског рок мајстора, казује, међутим, другу причу. Никад краја авантури, као да поручује. Тако је било од првих дана Семовог матичног бенда „Sir Douglas Quintet”, шездесетих година прошлог века. Тако је и данас. Недавно објављена компилација „Keep Your Soul: A Tribute To Doug Sahm” носи поруку о бескрајној пустоловини.

Рокерске делатности Дага Сема везане су за два топоса. Тексас пре свега, али и за Сан Франциско из хипи ере. Његова музика је средство којим су се дух слободе и авантуре, карактеристични за те просторе и то време, материјализовали. Највећи поштовалац Семове музике, уз Боба Дилана, био је славни продуцент Џери Векслер. Он је тврдио да у Семовим песмама обитава флуид који најбоље означава шпанска реч „duende”. Ради се о несвакидашњој мешавини опуштености, елеганције, самоуверености и самопоштовања.

Ако за тренутак занемаримо фантастичне Семове песме – Дагова нумера „She’s About A Mover” је проглашена за најбољу коју је неки Тексашанин икада створио – може се рећи да снага његове музике почива на два елемента. Први је његов глас, за који је Чарли Џилет рекао да ћете га препознати „кроз двоја затворена врата, док вам чајник пишти, авион надлеће кућу а ђубретари празне контејнере испод прозора”. Други је звук тзв. Vox органе коју свира Дагов најпоузданији сарадник Оги Мејерс.

Компилација „Keep Your Soul...” окупила је престижну екипу. Извођачка вештина је понуђена као замена за спиритуална својства Семових напева. Одличан посао обавио је Чарли Секстон гаражним третманом нумере „You Doin’ It Too Hard”, као и Џими Вон блузерском верзијом песме „Why, Why, Why”. Алехандро Есковедо је успешно повезао нумеру „Too Little Too Late” са својим поетским светом, а Грег Дули, чије је појављивање право изненађење, пронашао оригиналан начин за интерпретацију песме „You Was For Real”.

Најбољи је посао, ипак, обавио Делберт Меклинтон. Његова верзија нумере „Texas Me” прожета је истим духом као и оригинал. Чини се да је сер Даглас, на неком рајском пропланку, срећан због тога и да високо диже чашу текиле за свог старог ортака.

Ситуација са албумима који носе ознаку „tribute” је дубиозна. С једне стране, лепо је што млади музичари одају почаст старијим колегама и подсећају на њихово дело. Са друге стране, понуђене обраде делују бледо у односу на оригинал, врло често се не може пронаћи разлог за нову интерпретацију. И у случају Дага Сема слична је ситуација. Импонују, међутим, љубав и поштовање који су учесници исказали. Они више од понуђене музике говоре о улози и значају који је у историји рок музике имао сер Даглас од Тексаса.