Шта фали 12. децембру

Кад убацимо живу жабу у лонац кључале воде, жаба искочи из њега. Кад жабу ставимо у лонац хладне воде и садржај лагано грејемо, жаба не искочи већ се скува. И угине. У овом експерименту ми, као колектив, живимо већ годинама. Кувамо се лагано у лонцу бесмислица и лажи којима смо на дневној бази изложени. Толико смо већ укувани да на глупости више и не реагујемо. И не само да не реагујемо, већ некад помислимо да је заиста баш тако како се сервира. Узмимо, на пример, прошлонедељно расписивање избора. Неки су се заиста потресли. И то, гле чуда, управо они који су за те изборе најмање заинтересовани. Јербо кандидата и немају. Вредни аналитичар, у том моменту, не постави питање које се намеће – шта би могао бити мотив за негодовање оних који ће изборе посматрати с безбедне удаљености уз кафу и цигарету, већ мудро запита шта би могао да буде Тадићев скривени мотив. Можда бих могао да помогнем и дам одговор: мотив Бориса Тадића да учествује на изборима јесте жеља да на њима победи.

Ако креативно питање дежурног скептика гласи: а зашто су расписани 12. а не 13, 16. или 28, одговор је: а зашто нису одржани до сада, заједно с парламентарним, или током ове 2007. И шта фали 12. децембру? Није било чак ни црвено слово у календару. Овом мудровању ту није крај. Покушало се са спином ("Пеђа сине, мора ли тај спин?") како је тај датум наводно наметнут из Брисела. Не бих се изненадио да ускоро прочитам и анализу која "доказује" да Тадићу нови мандат треба да би издао на Косову. Ако је неко инвестирао толико време и новинску хартију да убеди читалаштво како Коштуничин кабинет чине апсолутне и неприкосновене патриоте, док је у Тадићевом сасвим обрнуто, не би смео сад да пропусти овакву генијалну поенту. Кувана жаба би то могла да поверује. Мисли се аналитичар појачавајући ринглу на тројку.

Питање нашег емотивног односа према свету, специјално спрам Европе, такође је убачено у лонац. Они не воле нас, не смемо да волимо ни ми њих јесте теза. А шта је предлог? Колективни суицид разочараних? Ту ствар, кад су аналитичари у питању, остаје недоречена. На исти начин као и оно са звецкањем оружјем. А што не би могло мало да се звецка, кад не излажу себе опасности.

Понекад помислим да они јесу неодговорни, али не и глупи. Знају да је то што мисле, а не смеју до краја да кажу, плашење мечке решетом. Али није лоше за унутрашњу употребу. Стално уносиш латентну нестабилност и страх, дижеш себи цену, не мораш да се бавиш платама и пензијама (то су теме недостојне и приземне), а можеш у датом тренутку да дрекнеш против избора, на којима не учествујеш ал’ их се плашиш. А повода за тако нешто може бити сваког дана. Јер сваког дана неки белосветски политичар може да каже нешто што ће доказати да га не интересује ни право, ни правда. Неки који мисли да Срби још нису платили довољну цену Милошевићеве катастрофалне политике. Који мисли да је компромис сувише велики луксуз да би се као принцип једном установио и на Балкану. Неко кога, на крају крајева, заиста баш брига за нас.

Али ја бих, као грађанин, волео да знам да живим у земљи у којој ни на једном од кључних места нема оних које је такође баш брига за нас, за мене и моју породицу, за све наше породице. Странца који нас не воли још некако и могу да сварим. Неког нашег сличног – не! Због тога ме не интересује ничија фрустрација. Желим кристално јасне одговоре, сигурност и перспективу живота. И ми жабе имамо душу.

Саветник председника Републике