Вредни Јакумакиси

„Обично радим петнаест сати дневно, а у сезони више”, каже Димитрис Јакумакис, четрдесетпетогодишњи Грк из места Неа Плаја, удаљеног 60 километара од Солуна, на Халкидикију.

Седимо са Димитрисом у хладу његовог ресторана Таласинос – Рибар. Са енглеског преводи његов син Василис, који има 14 година. Василис, после школе, такође ради у породичном ресторану. „Ради све послове, услужује госте, наплаћује”, хвали га отац.

Супруга Адонија држи кухињу, а две ћерке Мељо (15) и Маријета (9) раде у теткиној пицерији, где носе кафе гостима који су заузели лежаљке на плажи.

Ресторан је отворен од марта до октобра, а потребе за сезонским радницима имају само у шпицу сезоне, иначе све послове обављају без додатних издатака за радну снагу.

Димитрис је кућу наследио од свог оца, рибара. Јакумакиси су пореклом из Турске, као и већина староседелаца у месту, што префикс Неа означава. Доселили су се као избеглице, 1923. године, и од тада вредно стичу циглу на циглу. Надозиђујући се на очевину Димитрис је стигао до три куће, које је у оставинској расправи поделио са сестрама Замфирулом и Лабримом. Замфирула је у свом делу куће отворила пицерију. Заједнички држе шест соба за издавање. Помињу и поздрављају српског конзула у Солуну „Вукадиновиц” који им је стални гост.

Поред посла са рестораном и издавањем соба, Димитрис се још бави рибарењем и маслинама.

„Дошли су велики бродови и одвукли сву рибу из залива”, жали се Димитрис. Он је професионални рибар као што је био и његов отац и деда, али више од рибарења - с малом бродицом - не може да се живи. Сада је улов скроман, нешто гавроса и ципуре, а сећа се да је некада ловио и фагрије од пет килограма.

Да би заокружио своју пословну философију, која тражи да се ради све оно што је доступно и за чим има потражње, без обзира на величину промета и очекивани профит – Димитрис се окренуо маслинама. То је његова четврта грана посла.

„Имамо 360 стабала маслина. Беремо их ручно, онда су најбоље. Маслина не сме да падне на земљу”, наглашава овај човек чврсте грађе. „Зелене маслине беремо у септембру, црне у новембру. Тада цедимо уље.”

Са своје плантаже, Димитрис добије две тоне уља. Потроши га у ресторану.

Када размишља о плановима, волео би да му син студира и да се бави туризмом, јер је то перспективан посао. Василис се слаже са оцем, после студија жели да се врати у своје село. „Волим да живим у малом месту”, каже Василис, којем су тек израсли брчићи и који је управо завршио основну школу.