Огњиште на коме се грејемо

Милан Ђорђевић (1954), песник, приповедач, есејиста, преводилац, аутор је песничких збирки „Са обе стране коже”, „Мува и друге песме”, „Мумија”, „Ћилибар и врт”, „Пустиња”, „Чисте боје”, „Црна поморанџа”, „Ватра у башти”, збирки прича „Глиб и ведрина”, „Слепа улица”, „Мајмун”, књиге есеја „Цвеће и џунгла”.

Колекцији награда, међу којима су „Васко Попа”, „Дисова награда”, награда-стипендија „Борислав Пекић”, повеља „Отон Жупанчич”, Ђорђевић је управо придодао и награду „Бранко Миљковић” за збирку „Радост” коју је објавила Народна библиотека „Стефан Првовенчани” из Краљева, у едицији „Повеља”.

За мото своје књиге узели сте мисао Адама Загајевског из „Разговора са Фридрихом Ничеом”: „Одакле долази радост?/ Куда води ништавило”? Обрадили сте – радост, да ли следи – ништавило?

За мото сам, такође, узео и речи мудрог Иве Андрића о природи и радости. А ништавилом, смрћу, деструкцијом, очајем бавио сам се у многим својим ранијим књигама. Додуше, имам нови рукопис књиге „Свемоћна госпођа“ и у тим песмама се говори о смрти, али све у атмосфери и светлости тешке саобраћајне несреће коју сам једва преживео, као и близине погибије и свега што сам пре две године доживео.

Насловна песма се зове „Књига” (велика књига света). Књига је окрутна, без краја, али Ви се, ипак, добру надате, јер књига је – Нојева барка?

И поред свега, ту је живот или оно људски добро, оно што је у свима нама, оно што, ипак, најчешће, можда не бих рекао побеђује, већ остаје и опстаје и то као оно важније од страшног, ужасног, негативног, уништавалачког, мрзилачког у нама и око нас. Нисам неко ко се наивно нада, већ сам онај који покушава да свет види без улепшавања, али и без идеолошког представљања као нечег ружног.

Мотиви за песму могу бити и хлеб (буђав, ових дана), бели лук, степениште, билборд, поморанџа у руци одлазећег Киша?

По мени, мотив за песме могу бити огромне, али и мале, сићушне ствари. Од Бога и божанског, преко историје народа и митологије, битака, ратова, колективне и индивидуалне несреће до љубави, наших људских осећања и оног најситнијег, предмета и појава који чине нашу свакодневну и непосредну стварност. Мени су, изгледа, блиске ове мале ствари и индивидуалне приче. Чак сматрам да је то ближе поезији, барем оној како је ја видим. Али има разних искустава и разних поетика. Зато сам за то да у свему постоји плурализам, различитост, разнолико обиље. Као и дијалог и супротстављање различитог, разуме се, не оно супротстављање које је уништавалачко према другом и другачијем човеку.

О себи говорите као о „београдском сељаку”, коме су ближи мрави, косови и мрак, него људи који говоре. Речи више немају вредност, све се претворило у брбљање?

У том говорењу о „београдском сељаку“, заправо сам једноставно искрен. Иако је моја породица већ два века градска, хоћу да истакнем и ту отвореност према природи, према оном што га често боље од градских људи познају сељаци, привидно једноставни људи који обрађују земљу, стварају храну и непосредно су везани за ритмове, промене и судбину природе. Нажалост, у данашњем свету маркетинга и електронских медија много тога је постало празан и обични рекламни говор.

Песме су као манекенке, полуодевене и нашминкане, а читаоци су мрзовољни, равнодушни, отупели. Како их пробудити?

У тој песми, где своје песме поредим са манекенкама, заправо се играм и покушавам да будем ироничан. У њој има и жестоко еротских, можда и псовачких речи. А, по мени, писање песама у себи има и ону моћну димензију – еротску. И то песме треба да имају у себи. Можда на такав начин покушавам да понеког равнодушног пробудим. Наравно, немам велике илузије да ћу у томе успети. Али то бар покушавам. Људски је покушавати.

Јунаци песама су Чарлс Симић, Борислав Пекић, Драган Великић, Душко Новаковић, Слободан Зубановић, Радмила Лазић, Ана Ристовић... Да ли је то Ваше књижевно братство?

Песме посвећујем људима са којима, кроз ове песме, поетски разговарам. А те песме су и похвале њиховом раду. Покушавам и тако да похвалим књижевност и писање које је данашња јавност малко гурнула у страну, а они од читалаца траже већу осетљивост, веће предавање и удубљивање од површне „потрошње“ филмова, стрипова или нечег што нам посредују други масовни медији.

Са телевизијских екрана, кажете, „славне личности“, сваког дана, о „отаџбини бунцају”. Где је излаз?

И ту сам мало иронисао. Опет. А написао сам „скоро сваког дана”. Можда сам иронисао неке људе са чијим ставовима се не слажем а који претерујући, фетишистички и заправо из личних интереса причају нешто што се подразумева. Но, сви ми имамо право да износимо своје ставове и да полемишемо. Тек развој историје и чињенице живота показују ко је био у праву. Али нисам песник проповедник који зна шта је једини и прави излаз за појединце и народ. Нисам ни политичар, мада нисам ни невин што се тиче неких друштвених или политичких ангажовања и опредељивања. Жив сам човек са врлинама и манама. Онај ко, попут свих људи, чак и оних које зовемо свецима, греши – али покушава да то што мање чини.

За песника је излаз – језик, али како доћи до „његовог дијамантног сјаја”?

Да, језик је огњиште на коме се грејемо, он је наше уточиште, наше гнездо и она вредност чији живот, развијање, обогаћивање помажемо у складу са својим могућностима и својим даром. Језик је оно што повезује људе. Ето, мени данас најтеже пада што отежано говорим и зато се можда још више изражавам писаном речју. Написао сам и свој први роман „Рушевина”. А до суштине језика и његовог „дијамантног сјаја” свако долази својим индивидуалним путем, следећи своје искуство, сазнања и тражења смисла.