Слике никад не седе

Волим да сликам у потпуној тишини, да осетим енергију која се налази свуда око нас, каже за „Политику” Сава Ракочевић, сликар који више од четири деценије живи и ради у Чикагу, уочи изложбе слика и цртежа којом се представља данас у 19 часова у Галерији САНУ у Београду.

Сава Ракочевић је родом из Пећи, дипломирао је 1960. у Београду, у класи Винка Грдана, као најбољи студент Академије примењених уметности. Награду за ликовну уметност освојио је 1958. на конкурсу Београдског универзитета. Због сталног сукоба, како каже, са идеологијом власти, 1966. је напустио земљу. Први његови радови у САД и Канади били су иконостаси и мозаици у византијском стилу, који су му омогућили да се након доласка у нову средину не удаљи од сликарства због егзистенцијалних проблема. Прву самосталну изложбу приређује му Џозеф Р. Шапиро, оснивач и председник Музеја савремене уметности у Чикагу, само четири године после његовог доласка у Америку. Био је један од уметника који су 1975. представљали америчко сликарство у Конгресној палати у Паризу, поводом 200 година државности САД. Велика ретроспектива дела Саве Ракочевића приређена је 1992. у Народном музеју у Београду. Осим што вешто живот овековечава на платну, Ракочевић је показао да је и поезија место где се добро сналази, о чему сведоче три збирке поезије које му је издала „Просвета”.

(/slika2)О изложби која следи сликар нам је рекао:

– Из моје личне потребе и осећања, овог пута излажем у Београду, на позив САНУ. Просто, имам обавезу према пријатељима, овом граду, народу, према земљи… То су разлози што сам донео око четрдесетак слика и цртежа да их покажем. Ово је задњи мој циклус... Чист, одређен. Теме ових слика покрећу нека егзистенцијална питања. Размишљао сам много о човеку, оном нашем претку. Када није постојала ниједна књига, ниједно слово, постојао је само човек, његова природа и небо. Питао сам се како оно што је он нацртао у некој пећини, на камену, успева да надживи све културе и траје кроз време. Пример је пећинско сликарство у Алтамири. Питам се откуд та снага у том човеку који није био оптерећен текстовима, причама, књигама, идеологијама, религијама? Покушао сам да ухватим нешто од те снаге и да његов упитник повежем са упитником данашњег времена, на својим сликама, кроз савремен израз, мислећи да ће на тај начин моја слика имати више снаге и да ћу јој омогућити да траје кроз време.

На питање како је могуће да приреди самосталну изложбу у Америци само четири године по доласку, Ракочевић је одговорио да је имао много среће јер је његове слике видео Џозеф Р. Шапиро, оснивач Музеја савремене уметности у Чикагу.

– Од тог тренутка је за мене све било лакше. У свет сам отишао јер сам схватио шта могу овде да постигнем, али сам знао и да постоје већи простори, са већом конкуренцијом, сматрао сам себе довољно јаким и амбициозним да се опробам. Да ли је било тешко у почетку? Кад је човек млад, све може да се издржи. Урадио сам иконостасе и мозаике у почетку, што ми је помогло да се снађем.

На нашу опаску да је касније ипак успео да живи од свог сликарства, у средини где је конкуренција велика, познати сликар је казао:

– Не верујем оним људима који кажу да живе од сликарства, већ верујем онима који се жртвују и живе за сликарство. Остао сам независан јер сам знао да истрпим и кад је тешко. Америка ми је доста пружила, али најважније је оно што понесете са собом. Полако ходам, не трчим, размишљам и гледам да имам што више слободног времена да бих могао да сликам. Створио сам себи такве услове, а могао сам да се изгубим, да отворим канцеларију за декорацију, улепшавање холова, банака, да запослим неколико цртача, да имама два и више телефона и да полудим од разговора. Множио би се новац и на крају бих само то имао.

О томе да ли је тешко сликару да се одвојити од своје слике када је наслика, Ракочевић је казао:

– Има ту онога: „Е, оде слика.” Нек иде! Водим рачуна о првом боравишту слике, а шта ће бити њена судбина, то не знам. Повезујем судбину слике са судбином човека. И човек сам не зна где ће стићи, у ком простору ће бити и где ће завршити. Знам сигурно да са старошћу моје слике неће поседети.

Б. Лијескић